Autor: Slavko Jovičić Slavuj, 18.Feb.2009, 22:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ријеч Серби значи људи, породица, род, народ

Напомена: Текст преузет из дневних новина


Datum: 18.02.2009

Autor: Миодраг Милановић

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA

Назив Србин, јавља се код Птоломеја, у III вијеку, као име једног источноаланског народа (ово је потребно уочити, јер су данашњи Срби из Србије њихови директни потомци), који је пребивао у степама доњег Поволожја. Када се развило ратарство и дотадашњи ловци и сточари се "привезали" за земљу, почео се употребљавати и назив српска земља, земља Срба - Србија, слично као Бугарска, Лешка (Пољска), Чешка (земља)

Летописац Нестор (XI век), у својој Хроници древних лета, оставља етноним Бели Срби неразјашњен, баш као и византијски цар Константин Порфирогенит, који се, у свом Управљању царством (De administrando impera) бави, између осталог, досељавањем Срба на Балкан, у време владавине цара Ираклија (610 - 641) и, њиховом историјом до почетка владавине цара Константина.

Назив Србин, јавља се код Птоломеја, у III веку, као име једног источноаланског народа (ово је потребно уочити, јер су данашњи Срби из Србије њихови директни потомци), који је пребивао у степама доњег Поволожја, све док га у IV веку нису покорили Хуни. У средњем веку, земља звана Белосрбија (или Бела Србија), пружала се, преко Саксоније и Тирингије, до Салеа, то јест, у оквиру територије некадашњег хунског царства. Може се претпоставити да се одред хунске војске, који је стекао власт у тој области, састојао углавном од источних Aлана - Сербоа.

После Aтилине смрти, 453. г, они су стекли независност и сами владали пространом земљом. Германска племена, западно од Салеа, збацила су српски јарам, али алански Сербои су сачували власт над Словенима, источно од те реке. Временом, алански Срби су се стопили са покореним словенским становништвом, те је име Срба (као и име Белих Срба) сада једини траг њиховог боравка у тој области. До сличног развоја дошло је и у балканској Србији, где се налазио један други огранак аланских Срба.
Љетопис попа Дукљанина

Као и увек, приликом предаје неког назива разним језицима, у старим изворима се назив Срба појављује у разним варијантама: Серби, Сербои, Серви, Сарби, Сорби, Сораби, Србљи... У српским изворима, овај етноним се налази у Летопису попа Дукљанина и Лаврентијевом препису Нестора, први пут у XI веку.

Многе су претпоставке о пореклу и значењу српског имена. Неки доказују да значи сродник, други "суработник", друг у раду, работи. Трећи пак, тврде да је настало од лезгијске речи сер – човек; неки је доводе у везу са речи "себар", где кажу да је у питању метатеза речи Серб. Први, дакле, српско име проналазе у најдревнијој старини; други, тврдећи да је настало из речи "сер" – човек и "серби" – људи, закључују да нам име уствари означава множину за именицу човек, тј. људи или народ. Данашњи кавкаски Aнти, који говоре лезгијски, остатак су оних Aнта који су били у дугој вези и симбиози са источним Словенима, па доиста може бити да је једно антско племе, именом српско, нека словенска племена организовало у државице, а затим, утопивши се у њих, оставило им име, као што је било и у случају кад су германски Франци, Французима оставили име, а нормански Руси и монголски Бугари - Словенима. Кад већ размишљамо, поменимо и да су, можда, српска племена се раздвојила на северу, па их је било и на Лаби и на Висли, те су она на Лаби остала на северу, а она са Висле отишла на југ, како наводи и Порфирогенит.

Разуме се, да су сва ова нагађања о имену Срба тек само занимљиве хипотезе; у старо време, у српском језику, није било речи Србија. Тако су Србе звали странци: Сервиа, Сурбиа, Сербиа, па нам је од њих дошао тај облик, са латинским и грчким наставком "ија". Срби су, најпре, своју отаџбину називали Србје па, нешто доцније, Србље. У Душановом законику се каже: "Сабора Серброва да не буде. Тко ли се обрјашчет у сабору Серброву да му се уши обрјежут и да му се осмудит образ", из чега се види да се именица "Сербар", "Сербров", односи и означава народ Срба.
Ратари и ловци

Руска реч "себро" значи породицу, род, народ. То је дуго времена била збирна именица и означавала је српство, Србе укупно, а када се развило ратарство и дотадашњи ловци и сточари се "привезали" за земљу, почео се употребљавати и назив српска земља, земља Срба - Србија, слично као Бугарска, Лешка (Пољска), Чешка (земља), итд. Тако, у називу области Семберије, се означава земља Срба, Серберија.

Српски стари владари називали су се: краљ Србљем, господин Србљем и слично, тј. владар Србљу, српству, а тек се касније, од појма збирне именице, пренео назив на појам плурала, па је "Краљ Србљем" значило српски краљ, а "Србље", множина – Србљи или Срби.

Aлексеј Собљовски (1856-1929), дописни члан СAНУ и професор на универзитетима у Кијеву и Петербургу, сматрао је најстаријом формом етнонима Србин – Србаљ (Србљи), јер може да се нађе на великом простору, од Велике Немачке (Germania Magna), преко Баварске и Чешке, базена реке Сале (Zaale), у Галицији, Волинији, па чак и близу Микене у Грчкој, до Aзије...
Имена

Најчешћа тумачења етнонима Србин (била она Несторова, Порфирогенитова, Дукљанинова или Собољовског), полазе од фонетске сличности и упоређивања речи, не водећи рачуна о историјским, географским или социјалним чињеницама. Са брзим развојем палео и компаративне лингвистике, започела су,

у XIX веку, темељна истраживања. Једно је већ сада сигурно- порекло српског етнонима није словенско. Потврда овога може да се нађе у томе што словенски племенски називи, по правилу, указују на област у којој је племе живело, или на припадност некоме или нечему (тотемизам). Називи словенских племена (Будини, Неури, Бужани, Пољани, Висијани, Сагудати, Дулини, Севери...), по правилу се граде уз помоћ форманта: ни(и), ти, ри.

(Наставиће се)

ЛИНК - http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/17971/cir/Rijec-Serbi-znaci-ljudi-porodica-rod-narod.html