Autor: Miroslav Đukić, 23.Dec.2008, 13:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Хиљаду и друга ноћ

Као мали, волео сам бајке, oбожавао сам приче о витезовима и принцезима, змајевима и вуковима, чаробњацима, добрим и лошим вилама. Ни околност да сам у међувремену одрастао и оматорио није допринела да моје занимање за бајке нестане, напротив. Толкинову трилогију „Господар прстенова“ читао сам без предаха, а Џенкинсову екранизацију „Прстена“ гледао сам 7 пута у целини и опет ћу, гарантујем. Волим бајке, познајем бајке и препознајем добру бајку, чим је чујем. Као пасионирани конзумент бајки и самопрокламовани експерт за њих, примећујем да живимо у времену када животима доминирају бајке, а нама руководе талентовани приповедачи бајки. Од бајки и бајкозбораца се данас и не може побећи, оне су ту, почињу да се „врте“ чим укључите телевизор, радио, отворите новине или крстарите Интернетом.
.
Као и све обичне породице, моја породица и ја увече седамо пред телевизор да заједно одгледамо вечерњи дневник у коме би требало да сазнамо информације о томе шта се дешава у свету око нас. Сурове реалности има много, али, испоставља се да има и бајки! Класичне Црвенкапе или Снежане више нема, али атмосфера надреалног и магичног света бајки је и даље ту! У виртуалном свету медија, посебно пред изборе, као у оно не тако давно прошло ударничко несврстано и самоуправно време, секу се и пресецају црвене врпце, отварају нови погони, камера снима одушевљене грађане (некад је било: „радници, грађани и поштена интелигенција“) како френетично аплаудирају надахнутом говорнику. Ту је и утицај новог времена: Видљиви су страни донатори, у чијем присуству се започињу „пројекти“, склапају протоколи, меморандуми, декларације и споразуми. Телевизија је препуна репортажа о метеорском доласцима пребогатих страних инвеститора, који су одушевљени овим што су код нас успут видели и који су, наводно, више него вољни да у нашу посусталу привреду успу нове и нове милионе и милијарде конвертибилних новчаница. Можемо да видимо и чујемо да само-што-не-почињу да се граде ауто путеви, фабрике, болнице, вртићи, школе, ... куле и градови. Интервјуисани политичари, чим им поднесу микрофон под нос, врцају од оптимизма: „Фијат долази“, „Србија у ЕУ 2011“, „Еулекс ће спроводити Резолуцију 1244“, „Ускоро на белој Шенген листи“ итд. Не знаш кад престаје дневник, а кад почиње ТВ серија „Стижу долари“. Ниједан домаћи телевизијски канал не можете да укључите, а да вас не салети барем један од неколико министара надлежних за Неумерени Оптимизам, који онда следећих пола сата стрпљиво, благим и сугестивним гласом, бираним речима и ужарених очију, причају предивне бајке о светлој будућности, која стиже ускоро, ево, стигла је замало ту, одмах је иза првог ћошка. Када се за тренутак искључите и изолујете од ове поплаве оптимизма, кад у осами свога дома размислите о свему, јасно вам је да од свега тога што вам причају нема ништа! Стварност коју живите, уосталом и оно што чујете и видите у истом том дневнику, демантује нетом испричане бајке, а слике драматичних дешавања у Даблину, Бриселу или Атини, не оставља скоро нимало места за наду. Али, ипак, нада умире последња и ви одмахујете главом и поново укључујете телевизију, зарањајући у опојну медијску бујицу заводљивог бајковитог оптимизма.

Непревазиђена приповедачица бајки – Шехерезада – причала је 1001 ноћ свом супругу султану најлепше бајке, прекидајући увек у најзанимљивијем моменту причу, не би ли преживела до сумрака и не би ли одвратила свог супруга - патолошког убицу од намере да је погуби, као што је предходно погубио и њене сапатнице и колегинице-супруге. Шехерезада је имала јасан мотив за свој невиђени приповедачки подвиг – жељу да остане жива и сачува главу на раменима. Њен једночлани аудиторијум - султан, након 1001 ноћи, одустао је од своје убилачке намере и поштедео Шехерезаду, након чега су супружници наставили живот мање више као сваки други брачни пар.

У поређењу са данашњим приповедачима електронских бајки: Ђелићем, Динкићем, Мркоњићем, Тадићем и осталима, Шехерезада је била обична аматерка, једна преплашенаи некомпетентна дилетанткиња. Како вам звучи оно њено познато: „Сезаме, отвори се“, у односу на магичне речи које посредством магичне кутије вама у лице изговара Божидар Ђелић: „Шенгене, отвори се“!? Која магија, какав наговештај чуда крије у себи ова императивна абра-кадабра реченица! Или, упоредите Аладинову магичну лампу, из које, кад је протрљате, искаче дух и испуњава обичне људске жеље, са славном Ђелићевом оловком којом он потписује СПП? Некако вам се чини да је та магична оловка чаробни штапић, којим ће Ђелић, једним малим замахом, све нас милионе грађана ове напаћене земље, превести из садашње свеприсутне сиротиње и беде у обећану земљу Дембелију - ЕУ. Замислите само сцену: Ђелић потписује Споразум и ево, ваше три године старе и небројено пута пенџетиране ципеле нестају и на вашим напаћеним стопалима су нове италијанске фирмиране ципеле, према којим и славне Пепељугине стаклене ципелице делују скроз ретроградно и фуш. Ваше демодиране крпице одједном постају нова „Армани“ колекција, а бундева марке „Југо“, којом 20 година таљигате на посао, чином укидања царине на увоз аутомобила претвара се у скоро нови „Опел“, „Пежо“, „Пасат“, „БМВ“ или, можда чак, што да не - „Мерцедес“! И све то се дешава, или само што се није десило управо вама, а не некој тамо имагинарној грађанки Пепељуги! При томе, небитно је што се рокови у овим бајкама помало померају, па ЕУ не долази баш догодине, како је првобитно речено, него већ 2011, а можда и 2012? Шта значи пар година тамо и овамо, кад бољи живот чекате већ 18 година, ма шта лупам, чекате га цели живот, а и оци ваши и дедови ваши су га стрпљиво и са надом чекали?

Седите тако опијени пред магичним ТВ екраном, док вас глас модерних Шехерезада уљуљкује у мекоћу ваше фотеље и слушате, слушате... Шта мари ако вас телевизијски бајкозборац успут замоли да у нерадном дану - недељи учините ситан напор и одете на бирачко место и заокружите његову листу? Зашто да и ви, само једним потезом оловке, не допринесете да бајке постану стварност?

Мирослав Ђукић