Izvor: Politika, 09.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlatni ključ Balkana
Nebojša Kundačina, glumac Narodnog pozorišta, u ovom kraju oseća pojačan životni i stvaralački impuls
U Beograd je, početkom devedesetih stigao iz Sarajeva, zajedno sa grupom ruskih umetnika. Došao je, otmeno, sa - violinom pod miškom. Od tog momenta, Nebojša Kundačina, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, u posebnom je emotivnom odnosu sa srpskom prestonicom.
Za njega je Beograd oduvek bio i ostao fascinantan grad. Raskrsnica puteva. Zlatni ključ Balkana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Moćni bastion sveukupnih vrednosti srpskog i ostalih brojnih naroda. Od pamtiveka došljačka varoš, ali i otvorena kuća, nebo za beskućnike.
Markantan televizijski i pozorišni Karađorđe rodom iz Hercegovine, čini se, još je u potrazi za onom, srcu najbližom, ulicom. Jedan krug je napravio, ali ne misli da ga je zatvorio.
Druga kuća
Kada je prvi put kročio u Francusku ulicu, nije sasvim siguran. Za Nebojšu Kundačinu ona je uspela da se otrgne od tržišne mere vrednosti, ostavljajući čoveku mogućnost - slobodu misli i širinu duha.
- Da sam rođen u Beogradu ne bih imao dileme oko izbora ulice. Ovako, posle sedamnaest godina provedenih ovde, teško mi je da se odredim. Da prema nekoj ulici imam sličan odnos kao prema onoj u kojoj sam odrastao. Međutim, kako većina glumaca pozorište doživljava kao svoju drugu kuću, prirodno je da mi je Francuska ulica najbliža. U nju ulazim bez kucanja, bez zadrške. Odnos između čoveka i njegovog prostora je odrednica za mnoge druge stvari u životu. Francuska ulica je tipičan reprezent građanske epohe koja u gornjem delu jasno simbolizuje te vrednosti. Polazi od Narodnog pozorišta, na sredini su ambasada Grčke i crkva Aleksandra Nevskog, a završava se negde na obali reke. Od savremeno-evropskog ključa ide ka dubini, dolazi do nečega što je dah palanke, prošlih vremena. Uvek me zanimalo sledeće: ako je zvanična adresa Narodnog pozorišta broj 3, gde je onda broj 1? To je moja dugogodišnja zapitanost. Istina je da nema mnogo ulica u svetu koje u svom okrilju neguju pozorište. One koje ga imaju su srećne ulice. Francuska je, pored toga, oduvek važila kao mesto slobodne i napredne misli. Klub književnika, stecište plemenitog strujanja ideja velikih srpskih umova u broju 7, kroz decenije joj je davao legitimitet jedne od najdemokratičnijih ulica. Šta više može da se traži od jedne ulice? Uostalom, čini mi se da ne postoje dve iste ulice. Kao ni dva ista čoveka – govori Nebojša Kundačina posle predstavljanja filma "Bel epoh" ili "Poslednji valcer u Sarajevu" koji je premijerno prikazan posle 17 godina na Filmskom festivalu u Novom Sadu.
Istorija na ulici
On je mišljenja da je Beograd po geostrateškoj poziciji prirodni centar u regionu.
- Iznenadio sam se kada sam u Moskvi video nedirnut spomenik Karla Marksa preko puta Boljšoj teatra. Istorija mora da ostane na ulici onakva kakva jeste. Ne treba je glorifikovati, ali ni poništavati. Ona je svedočanstvo jednog vremena. Istorijske prilike i vrednovanja se menjaju, ali govore o periodu kroz koji je Beograd prošao. On sa sobom mora da nosi sve svoje rane i ožiljke i svu lepotu koju ima takav kakav jeste. To je jedini put istine i spoznaje – mišljenja je naš sagovornik.
- U Beogradu postoji sve ono čega ima u svetskim metropolama. Ne mora da se trudi, njemu je prosto suđeno, da bude prirodni centar u okruženju. Bilo bi dobro da on ostane prepoznatljiv po sebi samom, po sopstvenim obeležjima. Voleo bih kada neko dođe u Beograd, da zna gde je došao. Da se naziru njegov lokalni kolorit, jezik, specifična arhitektura i običaji. A, ne da ga određujemo po megamarketima koji su gotovo svuda isti. U novom veku, individualizam se, s jedne strane, ističe kao vrhunska mera vrednosti, dok se iz prikrajka događa proces ujednačavanja. Više ni jedna jabuka ne štrči iz gajbe. Hoću da verujem da je beogradski duh širi i veći od svega - ističe umetnik koji je počeo pripreme za predstavu "Car Edip" kojim će biti otvorena naredna sezona u Narodnom pozorištu.
Prirodnu lokaciju za izgradnju Opere, on vidi na Trgu republike.
- Opera treba da bude pored Narodnog pozorišta, gde bi se uspostavila ravnoteža i zaokružila urbanistička celina. Za takvu instituciju to je najprihvatljivije i najhumanije rešenje. Nažalost, pribojavam se da je na delu još jedan pokušaj da se nešto iskopira. Hoće da preslikaju sidnejsku operu. A Beograd nije Sidnej i beogradska opera nema nikakve veze sa sidnejskom – nedvosmislen je umetnik.
Bliska mu je misao Mome Kapora da su Beograd bolje zapažali oni koji su u njega dolazili, nego oni koji su tu živeli.
- Kapor je lepo pisao o Beogradu. Opisivao je ljude kroz karaktere koje je odlično uočavao verovatno iz razloga što je i sam slikar. On je rekao da su Beograđani počastvovani time što su tu rođeni. Beograđani sebe smatraju posebnim, što i nije neki greh, jer nije mala stvar biti rođen u Beogradu – zaključuje Nebojša Kundačina.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 09.07.2007.]
.jpg)
