Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život uz komšije lavove
Ljubomir Simović, dramski pisac i akademik, prema gradskim ulicama ima poseban odnos. Doživljava ih kao institucije od izuzetnog značaja. Možda i ne znajući tačne razloge, voleo ih je od samog detinjstva. Tada je bio najsrećniji upravo na ulici, jer je tu uvek bilo nekog društva i nekog dešavanja.
Pisac srpskih drama "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović", "Boj na Kosovu" , ovom prilikom, daje izvanrednu analizu suštine, pojma i uloge koje ulice imaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u odnosu na pojedinca i društvo u celini. U prvi plan on ističe činjenicu da na ulici niko nije sam. – To je mesto gde se čovek kreće i sreće poznate, manje znane i skroz nepoznate ljude – veli pisac.
Akademik Simović smatra prirodnim da najveću pažnju pokloni onoj u kojoj živi. Ulica Tadeuša Košćuška može da se svrsta u taj red.
Nosi ime poljskog nacionalnog junaka i proteže se od vrha do donjeg Dorćola. Zahvaljujući Kalemegdanu, uspela je da očuva nešto zelenila i parče slobodnog neba.
Kad zašumi i zagraji jato
– Ustvari to je jedna paradoksalna ulica. Kada u njoj stanujete, nalazite se u centru i na periferiji. Zanimljiva je zato što je ona, na neki način, samo pola ulice. Naime, gotovo cela njena neparna strana ne postoji. Međutim, to ne znači da je ta neparna strana prazna i lišena sadržaja. Ona je toliko bogata da je parnoj strani možda i teško da sa njom održi ravnotežu. Počev od Uzun Mirkove, na toj strani je Paviljon "Cvijeta Zuzorić" čija se vrednost neprekidno menja i zavisi od toga koja je izložba otvorena. Silazeći niz Kalemegdan, dolazi se do Zoološkog vrta koji je pun životinja prema kojima imam poseban odnos. Zatvorene u kavezima, one su neka vrsta robijaša. Uvek sam se pitao koje životinje su gore prošle. One koje su zatvorene, ili one koje rade u cirkusima. Dresirane, što znači ponižene, degradirane, rade nešto protivno svojoj prirodi. Koliko god da saosećam sa njihovim robijaškim položajem još više osećam divljenje prema njihovoj lepoti, snazi, njihovim raznovrsnim oblicima. Na neki način, taj odnos prema životinjama je toliko ličan da slonove, krokodile, tigrove, lavove, orlove, zmije doživljavam kao neku vrstu svojih komšija. Kada se prođe Bulevar Petra Bojovića, nailazi se na biljnu apoteku u kojoj je i usred zime – leto. U njoj sve miriše, kao da je uvek jul, ili avgust na nekoj lepoj, planinskoj livadi. Posle tog prizora, nailazi se na nešto što liči na silazak u podzemni svet. Reč je o ulasku u podvožnjak koji vodi prema Dunavu. Kada je građen, u njemu je pronađeno 60 kostura branilaca Beograda iz 1915. godine, o čemu nas, nažalost, obaveštava jedna nepismena spomen-ploča. Kada se izađe iz tog podzemnog sveta, Ulica Tadeuša Košćuška nas nagradi izlaskom na Dunav. Na Dunavu se odjednom sve otvara. Osećate kao da pripadate nekom većem, prostranijem i svetlijem svetu. Svetlijem čak i kada su magla i mrak. Svakodnevno prolazim obalom Dunava. Pogled na Banat, Ratno ostrvo, Srem i Zemun uvek je drugačiji. Naročito je dramatična i zanimljiva jesen kada počnu da stižu jata selica. Nekada sam brojao te ptičje klinove na nebu koji idu prema Pančevu. Brojao sam do sto. Lepa slika je i kada se jata divljih pataka spuste na Dunav. Sada tačno znam na koji deo reke sleće koja vrsta divljih pataka, a ima ih mnogo vrsta. Posebno je lepo kada naiđe neki brod koji podigne uvis divlje patke. Kada to zašumi i zagraji. Tu je i gvozdeni most na kome stoji okačen karton na kome je neko zapisao: "Pazi, zalepilo se". Meni je to lep primer građanske solidarnosti. Na reci je uzbudljiv doživljaj i velika poplava kakvu smo imali u maju prošle godine kada su pod rekom najpre nestale klupe, potom saobraćajni znaci. Ceo stadion "Poleta" sa stativama pretvorio se u jezero. Voda je delimično potopila i prugu, tako da se potpuno promenila maršruta onih koji se kreću ovim delom Dorćola. Ne pamtim da je nekad bilo više sveta nego tada. Niko nije dolazio bez kamere i fotoaparata. Gledali su to kao neko prirodno čudo. A, izgleda da su nam prirodne pojave i prirodna čuda najpotrebniji. Nesrećan sam kad god me nešto spreči da odem do Dunava. Nažalost, ljudi ne čuvaju to bogatstvo. Često su polomljene klupe. I ne samo da je polomljen njihov drveni deo, nego i betonski nosači, čak i stubovi, kako bi kolima mogli da prođu gde žele. Prošao sam kroz mnogo krajeva Beograda dok se nisam nastanio u Ulici Tadeuša Košćuška. Kada sam došao, ulica je već bila formirana i dobila je sadašnji izgled. Žao mi je što nisam došao ranije – razmišlja akademik Simović.
Privatnost i na ulicama
Odnos između javnog i privatnog prostora on vidi kao stvar poremećene ravnoteže u savremenoj tehnološkoj eri.
– Mobilni telefoni su, konačno, uneli velike promene na našim ulicama. Ljudi nisu svesni koliko je u tim razgovorima privatnog života izašlo na ulice. Dospelo u trolejbuse, tramvaje. Koliko se, ne želeći, naslušamo tuđih privatnih problema. Privatni životi ljudi izručili su se na ulice Beograda – uočava naš sagovornik.
– Meni je ulica naročito bila potrebna za vreme bombardovanja 1999. godine. Imala je terapeutsko dejstvo. Osećao sam potrebu da budem sa mnogo ljudi oko sebe. Šetnje oko Dunava i Save premestio sam na centralne beogradske ulice. Dobro je kada naiđemo na one koji poštuju druge prolaznike, trotoar, pločnik. Pogađa me neka vrsta komocije kada pojedinci od ulica prave deponije. Za mene je to nedostatak poštovanja drugih ljudi, pa čak i samoga sebe – smatra akademik Simović. Nedostatak metroa, obilaznice oko grada, nedovoljan broj mostova akcentuje kao veliki problem srpske metropole. Mišljenja je da će se Beograđani dosta namučiti dok se to ne reši.
Da se pravi Beograđani ne rađaju samo u Beogradu, pisac potkrepljuje sledećim rečima:
– Jednu od najlepših knjiga o Beogradu napisao je Milutin Uskoković. Iz njegovog romana "Došljaci" vidi se koliko je on Beograd poznavao, koliko ga je voleo i razumevao. U Beogradu oduvek postoje različiti načini i stilovi ponašanja. Ipak, mislim da preovladava otvorenost i komunikativnost. Lepo je kada na ulici čujete strane jezike. Ili kada u Knez Mihailovoj sretnete Orhana Pamuka koji tuda prolazi kao kroz svoj grad.
[objavljeno: ]
