Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u ruševinama „stare” kineske ambasade
Zidovi na spratovima išarani, a na podovima razbacani iskorišćeni špricevi i prezervativi. – Pacovi su nas grizli i jeli nam hranu, priča beskućnik Petar Vranić
Bivša ambasada Narodne Republike Kine u Novom Beogradu ima nove stanare – Milana Jevtića i Petra Vranića. Nemaju pasoš i u zdanje u Ulici Trešnjinog cveta broj 3 ulaze kroz razvaljenu metalnu ogradu. Na leđima nose stare stvari, pokupljene pored kontejnera, koje prodaju na novobeogradskom i zemunskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Buvljaku”. Noć prespavaju na starim, pohabanim dušecima, a sa prvim sunčevim zracima kreću u tumaranje ulicama tražeći „sirovine” koje život znače.
Kineski diplomatski predstavnici napustili su ovaj objekat pre više od osam godina kada su ga pogodili bombarderi NATO jer, prema drevnom istočnjačkom verovanju, „sastavljanje rastavljenog donosi nesreću”. Od 2004. Kinezi su u novoj rezidenciji u Užičkoj 25.
Staru ambasadu sada „čuvaju” beskućnici Milan i Petar. Ponekad im noću u posetu dođu lokalni Romi, u nekim prostorijama se skupljaju narkomani, dok se „hrabriji”, pretežno mlađi sugrađani, penju na treći sprat, što je u društvu „dokaz” da su odrasli.
Ratovi u bivšoj Jugoslaviji preselili su Milana Jevtića iz Bosne u Beograd. Sada tavori u zgradi koja se u komšiluku i dalje naziva kineskom ambasadom. Kaže da ne želi da ga rodbina pronađe.
– Pre rata, kada sam im bio potreban, bili su ljubazni, a kada sam ostao bez ičega, zaboravili su da postojim. Snalazim se kako znam i umem. Kada je pre mesec-dva bilo mnogo hladno, nisam imao problema sa snom, iako nemam prozore u sobi. Pokrivam se sa tri debela jorgana koje je neko ostavio pored kontejnera. Sneg ti pada na lice, a toplo je – priča Milan i dodaje da ima ugrađene „grejače” – stare krpe koje čuvaju bubrege.
Od nekada reprezentativnog zdanja ostali su samo goli zidovi. Sve što je moglo da se skine, već je očerupano. Pre nekoliko dana više mlađih Roma je ušlo u ruiniranu zgradu i pronašlo dve oštećene kade. I to su odneli. Na višim spratovima zidovi su išarani, a po podovima su razbacani iskorišćeni špricevi i prezervativi. Od smeća čovek ne može normalno da se kreće.
– Kada sam se pre nekoliko meseci ovde doselio, bilo je pacova za koje sam noću mislio da su mali psi. Grizli su nas i jeli nam hranu. Onda je neki Dragan Ciganin, koji navrati s vremena na vreme, ljut što su mu pacovi izujedali psa, doveo nekoliko mačaka sa Ledina. Od tada nijednog pacova nismo videli – priča Petar Vranić.
Nezvani gosti, uglavnom Romi, koji često dolaze „u inspekciju”, najčešće ostanu praznih ruku, jer Milan i Petar svoje „dragocenosti” kriju u rezidenciji ambasadora. Da bi se tamo ušlo, mora da se preskoči nekoliko brda starih džempera, patika i jakni bez rukava.
Vranić pokazuje nekadašnju kancelariju kineskog vojnog atašea. Priznaje da ne zna da čita, pa knjige prodaje kao stari papir. U uglu prostorije koju je 1999. probio američki „tomahavk” još ima nekih vojnih enciklopedija, a nasred sobe leže preživeli delovi knjige „Tito – vojna dostignuća”. Milana i Petra ne zanima šta tu piše, nego može li da se proda...
Dejan Spalović
[objavljeno: 02/03/2008]
