Izvor: Politika, 23.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u napuštenom vagonu
Većina beskućnika, poput onog nastradalog u požaru, sklonište nalazi u okolini železničke stanice
Telo nepoznatog muškarca koji je pre dva dana izgoreo u vagonima na sporednim kolosecima Glavne železničke stanice prebačeno je na obdukciju na Institut za sudsku medicinu, gde će biti utvrđeno o kome je reč. Kako nezvanično saznajemo, u požaru u kome je potpuno uništen jedan, a oštećena dva vagona „Železnica Srbije” nastradao je beskućnik koji je najverovatnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i izazvao vatru.
– Nesreća se dogodila u kolima koja su predviđena za kasaciju, to jest za staro gvožđe. Činjenicu da zbog određenih procedura vagoni duže vreme stoje na kolosecima koriste beskućnici i narkomani, koji u njima traže sklonište, ali ih i uništavaju – rekao je Nenad Stanisavljević, direktor medija centra „Železnica Srbije”.
On kaže da obezbeđenje ovog preduzeća, kao i policija redovno obilaze kompozicije, ali da je uprkos tome fizički nemoguće kontrolisati svaki pedalj, u svakom trenutku. Istakao je da je u jednom od izgorelih vagona bio i aparat za gašenja požara, što je inače uobičajena praksa kako bi se predupredile ovakve nesreće.
– Vagone zaključavamo, čak stavljamo i katance sa lancima, ali uzalud. Skitnice i narkomani polome prozore, polugom razvale vrata i čim radnici obezbeđenja odu, oni se „usele” – kaže Stanisavljević.
Precizni podaci o broju beskućnika u prestonici ne postoje, ali stručnjaci pretpostavljaju da ih ima više od 2.000. Kako je objasnio Prvoslav Nikolić, zamenik direktora Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici, stručnjaci te ustanove uz pomoć policije, najveći broj osoba bez adrese pronađu upravo u okolini železničke stanice, napuštenim vagonima, čekaonicama...
– Tu im je, izgleda, najsigurnije da se ulogore. Smeste se u vagonima koji su napušteni više od 20 godina jer znaju da ih niko neće dirati. A što im je najbitnije, tako se sklone i od kiše. Dok smo imali slobodnih mesta u Prihvatilištu sa policijom smo ih jurili po čitavoj prestonici kako bismo im pružili krov nad glavom. Nalazili smo ih, osim u vagonima, i ispod mostova, u napuštenim podrumima, na pijacama, čak i u šahtovima toplovoda – objašnjava Nikolić.
Naš sagovornik dodaje da se susreću sa ljudima koji se nisu kupali nekoliko meseci, čak i godinama.
– Dolaze u zapuštenom stanju, sa dugom, prljavom kosom, bradom, pocepanom garderobom koja se bukvalno slepila sa kožom. Zato neretko moramo da upotrebimo i makaze da odeću odvojimo od tela koje je prekriveno ranama. Da bismo ih okupali, u većini slučajeva potrebno je upotrebiti i do hiljadu litara vode. Strašno je kada sa njih skinemo „tonu” vaši, pa bele pločice gotovo pocrne – objašnjava naš sagovornik.
Najveći broj štićenika Prihvatilišta, jedine ustanove u našoj zemlji u kojoj mogu da prespavaju, okupaju se, pojedu kuvani obrok i dobiju lekarsku pomoć, čine upravo beskućnici.
– Skoro 50 odsto njih dođe u alkoholisanom stanju. S obzirom na to da dok su pod našim nadzorom piće nije dozvoljeno, mnogi se brzo polakome i odluče da se vrati na ulicu. Istina, većina izdrži gotovo čitavu zimu kod nas jer zna da je i to bolje od hladnih prestoničkih pločnika, ali čim grane sunce pokupe stvari, zahvale nam na pomoći i odu – zaključuje Nikolić.
B. Vasiljević –J. Cvetković
[objavljeno: 23/05/2009]
