Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je napolju
Srđan Valjarević, pisac bukovskog nemira, ulični šetač, beleži prizore sa beogradskog asfalta
U Siminoj ulici prvi put je ugledao Beograd. Tu se Srđan Valjarević, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca srednje generacije, učio osnovnim postulatima života. Na tom više mračnom nego u svetlosti okupanom ćošku, podno Skadarlije, počeo je da oblikuje svoje misli i osećanja. Rečju, shvata zakonitosti neprestane igre i oštre borbe koju život nameće.
Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se, sredinom sedamdesetih, sa njegovih pet, šest godina porodično preselili na Konjarnik, bila je to više periferija nego centralna gradska arterija. Piscu, čiji je roman "Dnevnik druge zime" svrstan među deset najboljih u Jugoistočnoj Evropi, to nije smetalo. Brzo se privikao na Šamačku, odakle počinje Konjarnik. Tada je u toj maloj i senovitoj ulici postojao samo jedan soliter. U njemu je do početka devedesetih stanovao Valjarević.
Od tada je autor, koga književna kritika hvali kao pesnika bukovskog nemira, a čitaoci s nestrpljenjem očekuju svako njegovo novo štivo, proglašavajući ga ikonom urbanog senzibiliteta, hroničarem "vremena koje su izjeli skakavci", neprestano odlazio i vraćao se.
Najduže, desetak godina, zadržao se na Crvenom krstu, u prečniku od dvesta metara, ali Konjarnik mu je ipak draži.
Pisac kome se iznad svega veruje u svojim dnevničkim zapisima neumorno nas sprovodi kroz brojne beogradske ulice. Direktno, bez ikakvog zamagljivanja i parodne retorike, beleži najrazličitije prizore sa beogradskog asfalta. Od Kalemegdana do Bulevara, i natrag. Na tom putu ne preskače i Siminu, njegovo prirodno polazište.
Drugačije igre igrali
Međutim, njemu nije bitna arhitektura, geografski položaj, istorijat te ulice. Ne poteže priču ni o Simi Nešiću, sinu uglednog beogradskog trgovca i kneza Pavla Nešića, srpskom obaveštajcu, terdžumanu za vreme Obrenovića, po kome ulica nosi ime. On ne spominje ni zgradu ambasade Holandije, kao ni najlepšu kuću koja propada u ovoj ulici. Njegovu pažnju privlače druge stvari.
– Živeo sam u Siminoj, u delu prema Skadarliji. Ulica kao geografski, urbanistički pojam nije mi značajna, koliko mikrosvet u kome sam odrastao. Čuvali su me ljudi iz komšiluka. Deda Žika i baka Beba. Bilo je tu nečega tako toplog, intimnog. Danas tako nešto više ne postoji. Na tom malom parčetu zemlje, ćošku koji lagano klizi ka najpoznatijoj beogradskoj kaldrmi, osećao sam pažnju dobrih ljudi. Šezdeset devete godine, renovirala se i Skadarska ulica. Imao sam dve godine i bio sam prisutan kada su je svečano otvorili. Nijedna, pa ni Simina ulica, tada nije bila opasno mesto. Prva asocijacija jeste da smo dosta vremena provodili na ulici. Roditelji, pretpostavljam, nisu imali razloga da brinu zbog toga. Drugačije igre smo igrali. Nisu bile važne materijalne stvari, luksuz zatvorenog prostora. Važno je bilo da si napolju. Sada to ne primećujem. Ne vidim više to. Toga nema. Kada prođem ulicama, nema dece. Nekada se čekalo na red za fudbalski teren, klackalicu, ljuljašku. Sada je sve prazno. Nema igrališta. Nema dece. Nestaju ulice. Meni i danas stan služi da u njemu prespavam, a ako hoćeš život moraš da izađeš napolje, na ulicu – ističe Valjarević.
On smatra da se ljudi najteže menjaju.
– Sve se menja, a ljudi najteže. Promeniće se fasade, okačiće se još reklama, ali ljudi se menjaju sporije od gradova. To nije stvar Beograda. Ne volim raspravu o tome ko je rođeni Beograđanin, a ko nije. Znam dosta ljudi koji to nisu, a zaslužuju tu da žive – mišljenja je pisac.
Injekcije optimizma
On dodaje da česta apostrofiranja beogradskog stila života kao posebnog mogu da se svrstaju u domen fame.
– Nemamo mnogo izbora, pa nešto moramo da ističemo. Ne mislim da postoji autentičan stil života koji se neguje u Beogradu. Ono što čujem od stranaca, koji dolaze u ovaj grad, jeste da oni imaju utisak kako smo postali isuviše imuni na gluposti koje nam prave. U Beogradu postoje hiljade ostrvaca, ljudi se druže u svojim krugovima. Jedino što nam je preostalo jeste da međusobno, jedni drugima, ubrizgavamo injekcije energije i pozitivizma. Da se na taj način čuvamo politike koja ništa dobro ne donosi – kritičan je pisac. Kada govori o radu i dostignućima gradske vlasti, zadržava sličan ton.
– Ništa mi se ne sviđa, ništa mi se nikad nije sviđalo. To važi i danas. Tako sam mislio oduvek. Žalosno je što sve funkcioniše na nivou politike i vlasti. To više nema veze sa našim potrebama, sa građanima koji žive u ovom gradu. Nama nikad i nije bilo bolje. Otežavaju nam život konstantno. Ako bismo ozbiljnije pričali o tome ko istinski vlada Beogradom, to su sve jako loše priče. Nemam razloga da se bavim time, ali je jasno da je reč o građevinskoj, privrednoj i ostalim mafijama – kaže on.
Kada govori o Beogradu, misli, pre svega, na njegove ljude, na one sa kojima se druži.
– Sa materijalnih pozicija ne možemo da se upoređujemo sa ostalim gradovima. Sve ostalo je isto. Živeo bih isto i u Berlinu i u Stokholmu. Volim Beograd. Svi bismo voleli da ostanemo tu da živimo. Nismo mi krivi što nam je ovde život takav kakav je – nastavlja pisac ogorčenim tonom. Iako zgrade ne posmatra u arhitektonskom značenju, najviše mu se dopada kafana "Znak pitanja".
– Drago mi je što ona postoji, ali ne kao ugostiteljski objekat, već kao jedna od najstarijih kuća u centru grada. Kao kontrast svemu nadolazećem, modernističkom. Bilo bi dobro da takva i ostane – smatra Srđan Valjarević za koga je suština svega u jednostavnosti.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 06.11.2006.]
