Izvor: Politika, 15.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život bez vode i struje
Petar Sredojević ima 44 godine, bez posla je i novca, živi u prljavštini, a dobročiniteljske komšije u Vučitrnskoj 3 na Senjaku strahuju od zaraze
Stvrdnuti ostaci hrane u neopranim sudovima, skapali paradajz, kora od banane i jedna jabuka. Na stolu je još i paklica "morave", a ispod njega blatnjave cipele, kese u koje su nagurane jakne i flaše sa vodom. U krevetu kuće u Vučitrnskoj broj 3 na raskošnom i prelepim vilama bogatom Senjaku leži četrdesetčetvorogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Petar Sredojević zagledan u paučinu koja iskače sa pocrnelih zidova. Tvrdi da može da ustane, ali se samo pridigne da zapali cigaretu. Međutim, kako kažu njegove komšije, poslednjih deset dana nije izlazio iz kuće žaleći se na bol u nozi i da su mu noge sasvim zdrave, gotovo da ne bi imao gde da zgazi. Na podu, svuda, razbacani lonci, prljave čarape i otpali malter sa plafona i zidova. U pretrpanoj sobi društvo mu pravi još jedan prazan krevet, a na njemu su nabacani jorgan i ćebad. Cele sedmice susedi mu kroz prozor doturaju hranu i vodu, ali ne mogu da podnesu miris vlage, neokupanog tela i nečistog pokućstva koji se širi iz njegove kuće.
Neplaćeni računi
– Malo sam nemaran i lenj, pa ne pospremim za sobom. Čude se komšije, ali dobri su to ljudi. Donesu šta mi treba – objašnjava Petar.
Za vrata su zakačeni neotvoreni računi iz "Infostana", koji glase na ime Petrovog pokojnog oca Radeta. Ubrzo posle očeve smrti 1997. godine, Petar je izgubio posao u ŽTP-u, propio se i sasvim zapustio roditeljski kućerak.
– Nemam otkud da plaćam račune i isključili su mi i struju i vodu i telefon. Za hranu se snalazim, nosim gajbice na pijacama, pomažem, pa mi daju koji dinar, ili nešto za jelo. Pre dve godine sam polomio nogu i mislio sam da je oporavak blizu. Ali, nije dobro zarasla. Sad me ponovo muči, pa moram da ležim i ne znam kako da zaradim.
Dok objašnjava svoj način života, oko njegovog prozora se okupljaju komšinice. Sve se plaše zaraze, jer Petar više i ne koristi kupatilo i fekalije baca u zajedničko dvorište. Kuda god da krenu, moraju proći pored njegovog prozora, na kome je karton umesto prozorskog stakla. Vrata se ne zatvaraju, pa su ih komšije sa spoljne strane pritvorili naguravši ciglu.
– Jeza me hvata svaki put kad otvorim prozor, kad izađem iz svoje kuće u zajedničkom dvorištu. Ne pušta nas unutra. Mi ne možemo da mu očistimo stan, da izbacimo sve te stvari, operemo prljavštinu, a nijedna služba ne reaguje. Nikad nije vikao ni pravio lom, kao što obično rade pijanci. Stvarno se i ne čuje da je živ, ali se, brate, mnogo zapustio. Roditelji su ga pazili kao malo vode na dlanu. Dok su bili živi, ništa mu nije nedostajalo. Sad samo gleda kako da dođe do rakije – kaže Vera Kašanin, Petrova prva komšinica.
Nevidljiva rakija
Doktor je konstatovao da Petar nije ozbiljno bolestan, a da mora da dolazi na rehabilitaciju ako hoće da izleči nogu. On nije zdravstveno osiguran, na Biro rada se ne javlja. Kad više nisu znali kome da se obrate, komšije su zvale i policiju. Njihov komentar je bio da oni tu ništa ne mogu, jer Petar nije grešnik. Nema nikog ko bi mu pomogao, mada spominje dve sestre od strica koje će doći da mu pospreme stan. Kad to čuju njegovi susedi, uglas poviču: "Lažeš, Pero, kako te nije sramota da lažeš, koje sestre? Valjda bismo ih nekad i mi videli da dolaze".
Pera, kako ga milošte svi iz dvorišta oslovljavaju, navikao je na to da nema vodu, struju, da ne koristi kupatilo i da ne smeta i ne gnjavi nikog svojim nevoljama. Opet, postao je najveći teret svojim komšijama koje su u dvorištu nalazili i njegov izmet. Pošto ne ustaje, strah ih je da će dobiti rane na telu, zapatiti vaške, žuticu i tako ih još više ugroziti. Prepričavaju kako su mu sinoć dolazili neki drugari i doneli flašu pića, ali Pera neće ni da čuje:
– Ma šta vam je, gde vi ovde vidite rakiju? – odmahuje rukom i okreće im leđa – bio je njegov sa smeškom komentar, valjda znajući da se piće u stomaku ne vidi spolja.
Jelena Stevanović
[objavljeno: 15.08.2006.]
