Izvor: Politika, 27.Okt.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Zamorčići” modernizovanog sistema obrazovanja
Dečak sa smetnjama u razvoju i njegova potpuno zdrava sestra bliznakinja po preporuci psihologa razdvojeni u različita odeljenja. – Učiteljima u redovnim školama nije objašnjeno kako da ocenjuju učenike sa poremećajem vida, sluha, invaliditetom...
„Učitelji, đaci i roditelji – svi smo mi „zamorčići” inkluzivnog obrazovanja sa zajedničkom željom da naša deca budu srećna”, bez negodovanja priča majka dečaka koji pohađa redovnu osmoletku uprkos razvojnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << disfaziji od koje pati.
– Nikola ima sestru bliznakinju u drugom tri. Na savet psihologa smo ih upisali u različita odeljenja jer ona nema razvojnih problema a od najmlađih dana izigrava batinog advokata. Dečaka smo vodili kod raznih specijalista pedijatra, psihologa, psihijatra, sve do Instituta za eksperimentalnu fonetiku. Sumnjali su na neka oboljenja iz autističnog spektra, ali na kraju dijagnoza nije autizam nego razvojna disfazija, neusklađenost između onoga što oseća i onoga što može da izrazi – kazuje Kristina Ašković, majka blizanaca jedinih koji u Osnovnoj školi „Sveti Sava” ne idu u isto odeljenje.
Dečak je kasno progovorio, a sada priča čak i preterano, ne krije njegova mama.
– Stručnjaci su savetovali da ga upišemo u redovan predškolski program koji on nije savladao kao druga deca. Igrao se sa drugarima ali se videlo da je drugačiji. Nije umeo da drži olovku, ni sada je ne drži kako treba iako smo mu je za prste lepili selotejpom, ne bi li naučio – prepričava Aškovićeva osmehujući se.
Iz vrtića je dobio potvrdu o pohađanju obaveznog programa, sa papirima i nalazima lekara stigao pred vrata osmoletke „Sveti Sava”.
– Pitali smo da li ima mesta za oba naša deteta. Stručna služba, rukovodstvo škole i učiteljica su prihvatili i Nikolu, ali deca u početku nisu – kaže mama osnovca.
Da su ga vršnjaci izbegavali, ne spori ni učiteljica Danijela Ardolić.
– Nisam znala šta je razvojna disfazija pre nego što sam upoznala Nikolu, niti kako da pripremim individualni obrazovni plan (IOP) po kojem bih sa njim radila. A deca ko deca, po prirodi egocentrična i sa manjkom empatije nisu mu pomagala da se uklopi u novu sredinu. Saosećanje se probudilo kod devojčice, čija mama boluje od multipleskleroze. Ona mu je prva prišla i počela da se druži sa njim – da ga brani. Izborila se za Nikolino mesto među vršnjacima i polako su počeli da ga prihvataju – navodi učiteljica.
A dečak obožava školu, izostanke sa časova doživljava kao kaznu. Veoma je komunikativan. Nije agresivan. Krupan je, ali trom. Što ga zanima veoma brzo savlada. Zna latinicu koju njegovi drugari još nisu naučili, ali zato što obilato pristiska tipke na tastaturi računara.
– Obično pita što mora da uči da piše, kad će, kad odraste, kucati tekst na kompjuteru, a on to već zna. Onda se našalim i kažem mu da ću ga zaposliti u gradskoj čistoći ako ne nauči da drži olovku, na što on spremno odgovara da to i nije loša ideja, jer radnici čistoće nose lepe prsluke – dodaje dečakova mama.
Odeljenje u koje Nikola ide broji 23 dece, što je olakšavajuća okolnost zato što svakom učeniku treba pružiti pažnju i objašnjenja. Prošle godine, pre bilo kakvih konkretnih instrukcija Ministarstva prosvete, učiteljica je počela da vodi dosije o Nikolinim mogućnostima i napredovanju. Svojevrsnu biografiju piše i sada a tražila je od roditelja dečaka da napišu u čemu je dobar u čemu lošiji, kada mu treba pomoći, šta može da uradi a šta ne.
– Daće ona njemu dvojku, nije to problem ali on tu ocenu treba da zaradi. Nikoli dobro ide sabiranje i oduzimanje dobio je trojku iz matematike po kriterijumima po kojima se ocenjuju potpuno zdrava deca. Lepo peva i čita. Razume pročitano ali loše prepričava. Isključi se i ne može da se seti o čemu je počeo da priča. Grafomotorika mu nije jača strana i nemam iluziju da će iz diktata dobiti visoku ocenu. Glasan je. Obično viče kad utrčava u školu, ali ne bi nikoga povredio, nego to radi da privuče pažnju. Povodljiv je. Glasno se smeje, trči po učionici i to je naravno problem za učiteljicu – ne spori Kristina Ašković.
Ali mnogo veći problem učiteljici i njenim kolegama širom Srbije predstavlja to što nije definisano kako treba ocenjivati đake sa smetnjama u razvoju u odeljenju redovne škole. Ministarstvo je na sva zvona brujalo o tome da deca očuvanih intelektualnih sposobnosti, ali sa nekim oštećenjima u razvoju od ove školske godine mogu da upišu redovne osmoletke. A još nije prosledilo pravilnik o ocenjivanju tih đaka. Dovelo ih je u kuće znanja gotovo uopšte nepripremljene za ovaj ozbiljan zadatak. Školska zdanja nisu uređena tako da olakšaju kretanje, boravak i rad đaka sa invaliditetom, nekim oblikom autizma, poremećajem vida, sluha...
– Mora da postoji kategorizacija, da se tačno zna koje dete može a koje ne može da ide u redovnu osnovnu školu. A nisu svi roditelji spremni za saradnju i nisu ni svi učitelji za inkluziju, a to ni sa čim nije regulisano – komentariše Danijela Ardolić, učiteljica koja procenjuju roditelji daje ugledan primer uvođenja inkluzivnog obrazovanja.
Nikola ide uzlaznom putanjom. Ne izostaje sa časova. Ima učiteljicu koja savesno i posvećeno radi sa njim. Upitana šta će biti kada završi četvrti razred, kada usledi prekrajanje odeljenja i kada ga sačekaju novi nastavnici iz svakog predmeta Ardolićeva odgovara:
„Zakon je rekao svoje. Niko nas nije pitao da li smo spremni da realizujemo ideju o inkluzivnom obrazovanju kako treba. Ostaje nam da uradimo sve što možemo da toj deci omogućimo neometano školovanje. Neke moje koleginice su u đačkim knjižicama pored zaključne ocene u zagradi zabeležile da je dete ocenjeno po IOP-u (individualnom obrazovnom planu), iako nemaju pravilnik o ocenjivanju. Imamo rezervisan stav prema tome, jer nije nam objašnjeno kako da priđemo toj deci ni kako da vrednujemo njihovo znanje. Kolege koje predaju u starijim razredima, za sada će morati da se oslone na naše iskustvo.”
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 28.10.2010.
