Izvor: Politika, 03.Avg.2010, 02:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vozači iz unutrašnjosti prevoze Beograđane
„Kad u špicu pritisne gužva, čini mi se da vozim više duša nego što ih u mom selu ima”, ističe Predrag Dražić, vozač iz sela Kusadak kod Smederevske Palanke
U cik zore i pre prvih petlova, iz svojih domova udaljenim stotinak kilometara od prestonice na posao kreću pojedini vozači Gradskog saobraćajnog preduzeća.
Da bi Beograđane prevozili od ranog jutra oni dolaze iz Šapca, Smederevske Palanke, sa Uba, ali ima i onih koji na posao „potežu” iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Valjeva, Sremske Mitrovice, Kikinde...
Iz krajeva gde se komšije u dušu poznaju, upadaju u prestoničku saobraćajnu košnicu. U prepunim autobusima putnici se jedni drugima na leđa naslanjaju, guraju se i gunđaju, ali se, primećuju šoferi, niko ni sa kim ne pozdravlja.
– Čim na sokak u mom Takovu kod Uba izađem ja komšiji bar mahnem rukom, jer je selo kao porodica – kaže Milan Stojanović (30), vozač na liniji 92 od Železničke stanice do Ostružnice. U GSP-u je pet godina i volan mu je za srce prirastao. Meštani mu se dive što svakodnevno bije bitku sa gužvom na beogradskim ulicama, ali on je navikao. Da bi stigao u jutarnju smenu, on mora da ustane sat i po, dva posle ponoći. I „šihtu” je prihvatao – nekoliko sati radi u prvoj smeni, a posle pauze nastavlja popodnevnu vožnju. Kad je počeo za volanom da krstari Beogradom, brinuo je dok nije grad sasvim upoznao.
– Nije mi bilo svejedno kada sam neočekivano zbog kvara na trolejbuskoj mreži vozio autobus od Studentskog trga do Banjice. A u taj deo grada nikada nisam nogom kročio – priča Stojanović i seća se kako se dvoumio na raskrsnici gde da skrene jer su se trolne mreže ukrštale.
– Nasmejao sam putnike, ali i oni mene jer dok ja u zabunu nisam došao, nisu ni znali da se „busom” voze – kaže on. Ističe da sad podjednako dobro poznaje maršrute, krivine i rupe na kolovozu.
Sudbinu da putuje do posla sat i „kusur” deli i Dušan Đokić (57). Ovaj Šapčanin koji autobus vozi gotovo dve decenije poznaje Beograd kao svoj džep. „Pokrivao” je mnoge linije GSP-a. Njegova trasa trenutno je od Železničke stanice do Sremčice. U razgovoru za naš list rado se prisetio vremena kada je početkom osamdesetih godina „pekao” zanat. Kao početniku, dopalo mu je naselje Resnik.
– Ulice mračne. Saobraćajnih znakova nema. Pitam putnike gde je stanica, a oni me naveli da im ispred kuće stanem – smejući se govori Đokić, sada prekaljeni vozač. Neobično mu je, veli, kad poredi šabački ritam sa velegradskim. U Šapcu se može živeti i bez gradskog prevoza, a ovde su spas takozvane metro linije, poput „sedamnaestice” ili „šesnaestice” koje povezuju dva suprotna dela grada. Najviše ga od svega pogađa nekultura putnika, ali i drugih učesnika u saobraćaju jer ugrožavaju svoju i tuđu bezbednost. Po aršinima putnika, vozači su uvek krivi, pa iako bi najradije zapušio uši, mora da čuje: „Pazi, majstore, ne voziš krompir!”
Neshvatljivo mu je i što sugrađani u želji da što pre stignu s jednog kraja na drugi često ne znaju u koji su autobus ušli.
– Kad se prenu, zahtevaju da im otvorim vrata mimo stajališta, ali i ne mareći za druge nastoje da uđu ili izađu.
Posle ovakvih dogodovština, u Šapcu mu je sve potaman. Zbog toga se trudi da u porodici napuni „baterije”, koje troši vrteći autobuske krugove.
– Dan provodim kao putnik i vozač – kaže Predrag Dražić (35), vozač iz sela Kusadak kod Smederevske Palanke. On potroši šest sati od kuće do posla i nazad, a toliko vremena u smeni prevozi putnike. Njegovo putešestvije počinje tako što se od sela vozi do Mladenovca, gde seda u „Lastu” do Autokomande, a onda „hvata” gradski prevoz do zemunskog pogona gde startuje kao vozač. U njegovom Kusatku svi odreda zaposleni su na železnici, ali je samo on sledio očev primer i posle Srednje saobraćajne škole krenuo u vozače. U GSP-u radi devet godina i tako hrani troje dece. Osim šoferske veštine, kako ističe naš sagovornik, važno je poznavati ulice, naselja, pa čak i narod koji voziš.
– Na ekspresnoj liniji 706 od Keja oslobođenja do aerodroma za četrdesetak minuta u jednom pravcu mogu i putnike da izbrojim – u šali kaže vozač.
Svaka linija, prema njegovom mišljenju, priča je za sebe i oslikava žitelje tog kraja.
– Kad u špicu pritisne gužva, čini mi se da vozim više duša nego što ih u mom selu ima – ističe Predrag. – Vozač ne sme da gubi živce ni kad mu se na grbaču svale žalopojke putnika, ili nagrne rulja neretko zasipajući kamenicama šoferšajbnu. Sve to valja pregrmeti, a čestiti putnici znaju da cene ljude za volanom – tvrdi Dražić.
A. Kurteš
objavljeno: 03/08/2010
