Izvor: Politika, 31.Dec.2009, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vozač lavljeg srca
Žika Radišić (52), vozač „osamdeset devetke”, koji je 24. septembra pomažući mladiću u invalidskim kolicima da izađe iz autobusa upao u otvoreni šaht, s pravom bi mogao da ponese titulu najhumanijeg sugrađanina u 2009. godini
– Pustio sam krik iz ponora. Bol me je slomio, ali svest nisam izgubio.Čujem žamor. Sjatili se ljudi iznad otvora u koji sam upao. Hoće da pomognu. A mene kao da je olovni kalup stegao. Nigde ni makac. Napipam telefon. Alo, gazda, ostavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam neobezbeđen autobus, pošaljite kolegu da neko ne nastrada, sručio sam se u rupu – priseća se kobne večeri Žika Radišić (52), vozač „osamdeset devetke”, koji je 24. septembra pomažući mladiću u invalidskim kolicima da izađe iz autobusa na uglu ulica Gandijeve i Jurija Gagarina upao u otvoreni šaht.
Mada se našao pod zemljom na dubini od desetak metara, telefon mu je još radio. Radišić je pozvao Hitnu pomoć. Smogao je snage da o svojoj nesreći obavesti i ukućane.
– Sinula mi je misao da je kćerka Vesna, medicinska sestra, na dežurstvu u Urgentnom centru. Biće tamo kada me dovezu, mislio sam, ne gubeći nadu da ću se izvući – kaže on.
Supruga Zora i brat Duško, paraplegičari, na vest da je njihov Žika nastradao kršili su ruke. – Kud baš da nam hranitelja takva nevolja zgromi – ponavljala je i teško pokretna tašta Vida.
– Dok sam čekao da me izbave, znao sam da i sam moram nešto učiniti. Sanitet nije mogao da mi priđe, pa su me tešili i govorili da budem strpljiv. Krv je šikljala niz noge. Slutio sam da su smrvljene. Stežući zube, dok su rane još vruće, prevrnuta stopala vraćao sam nazad – priča Žika.
Za njegovo spasavanje angažovani su i vatrogasci. Najspretniji među njima spustio se u usko tamno „grlo” puno vodovodnih cevi. Još ne može da veruje kako je njegovom spasiocu pošlo za rukom da ga teško povređenog iščupa, jer za dvojicu u šahtu nije bilo mesta. Po glavi šofera padali su odronjeni kamenčići. Oči su mu bile pune prašine. Ipak je opasao uže. Bio je najzad zakačen za kran. Činilo se da put do nosila traje čitavu večnost.
Borba je počela dolaskom u bolnicu. Zbog mnogobrojnih preloma nizale su se operacije. Iako je od nezgode prošlo tri meseca, oporavak još traje. Po diktatu sudbine, ovaj hrabri čovek, koji je ceo život brinuo o nepokretnim članovima porodice, sada je i sam „vezan” za kolica. Kada ga je ekipa „Politike” posetila, uverila se da za njega vredi izreka „što oči vide, ruke stvore” jer je od temelja do krova gotovo sve njegovih ruku delo. Svaki put kad bi završio šofersku smenu, latio bi se nekog drugog posla. Ukućanima je bio uzdanica, a sada svi zavise od tuđe pomoći, jer kad kćerka Vesna ode na posao, ni vatru u peći nema ko da založi dok komšije ne pritrče.
Ne gubi nadu da će stati na noge.
– U nesreći koja me je zadesila, srećan sam što mladić kome sam pomagao nije povređen. Mučila bi me savest da sam, gubeći tlo pod nogama, povukao za sobom i njega. Pribrano sam pustio kolica i viknuo putnicima: „Držite ga!” – veli Žika, koji je bezbroj puta pomagao u nevolji i neznancima.
– To je valjda obaveza svakog zdravog čoveka – skromno dodaje Radišić, koji bi s pravom mogao da ponese titulu najhumanijeg sugrađanina u 2009. godini, zbog svog lavljeg srca. A što se tiče šoferskog zanata – doktori su izričiti – za volan nikada više.
A. Kurteš
[objavljeno: 31/12/2009]
