Izvor: Blic, 16.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim tugu Beograda
Volim tugu Beograda
Ora Ito - 28 godina. Već samo njegovo ime danas mnogo govori. Onda kada su mu ga roditelji dali, niko nije znao šta znači, niti koje će značenje dobiti. Ora na japanskom znači ja sam, na latinskom moliti se, a na italijanskom sat/čas. Ito pak, na indijanskom označava potencijalnu maštovitost. Danas Ora Ito znači: studio u sred Pariza, znači imati svoje ime utisnuto na nameštaju, enterijerima, klubovima, salonkama, pepeljarama, kozmetici... Dakle, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na svemu onome čemu je dao svoj lični pečat još onda kad za njega niko nije znao.
Vaše puno prezime je Morabito. Kažu da su vaši roditelji takođe slavni...
- Moje puno prezime Morabito je napuljskog porekla, po dedi. Moja majka je stilista, a moj otac kreator odeće i bižuterije. Kada ste odlučili da krenete njihovim stopama?
- Od malena. Crtao sam. Upisali ste Akademiju, a onda je napustili. Zašto?
- Nisam ja odlučio da napustim Akademiju, već je Akademija smatrala da to što ja crtam nije umetnost.
A šta ste crtali?
- Pa umetnost, ali profesori je nisu razumeli. Govorili su da sam turbulentan. Bio sam neposlušan. Koliko godina ste tada imali?
- Devetnaest. I kako ste ušli u biznis zvani industrijski dizajn?
- Praveći virtuelne marke predmeta. Dakle, predmeta koji zapravo ne postoje, osim u kompjuteru i na mom sajtu na Internetu. Publika je mogla da ih vidi, ali ne i da ih dodirne. Ko ih je video?
- Mnogo ljudi ih je videlo, jer su na kraju svi za njih počeli da se zanimaju više nego za stvarne predmete. Piraterisali ste?
- Da, velike marke Kako ste sa tim radovima stigli do muzeja Luvr?
- Kada je moja virtuelna piraterija uzela maha, firme su htele da mi uzvrate napadom. Luvr je pokazao želju da me izvuče iz sosa i priredio mi izložbu. Tako sam postao nedodirljiv. Postao sam institucija. Šta vas je navelo da dizajnirate večnu cigaretu?
- Činjenica da su prave cigarete skupe i da će biti sve skuplje. Uostalom, virtuelni predmet je danas realan predmet. Ima li recepta za uspeh?
- Kad bih znao napisao bih knjigu poput kulinarskog priručnika. Treba biti u pravo vreme na pravom mestu. Ako dizajner sedne u pogrešan voz nikud neće stići. Ne mogu reći ni to da treba da veruju u ono što rade. Saveti takve vrste su šit. Živite li u Parizu?
- Da, imam svoj studio u kome upošljavam dvadeset dizajnera. Znate li koliko zarađujete?
- U toku sam. Je li to tačno da zarađujete milione?
- Samo izgleda mnogo. Plaćam moje radnike, porez... I koliko vam procentualno ostane?
- Gotovo ništa. Objasnite kako?
- Vidite, u Francuskoj, dizajner na glasu, radi šest meseci za državu i četiri meseca da plati svoje radnike. Vrlo, vrlo malo njemu lično ostane. Amerika vas ne privlači?
- Nikad ne bih napustio Francusku. Jeste da su porezi veliki, ali ja volim svoju zemlju i ako treba nekome da plaćam visoku cenu, bolje njoj da plaćam! Francuska mi je omogućila da postanem to što jesam i zahvalan sam joj. Šta vas je već pet puta privuklo da dođete u Beograd?
- Posao. Beograd sam po sebi mi se baš mnogo ne sviđa. Sumoran je i siv. Rekao bih čak tužan. Gradu nedostaje boje i radosti. Ali, negde mi i prija - veoma volim tužne stvari. U dubini duše ja sam nostalgičan. Šta vas nadahnjuje da crtate?
- Postavim sebi niz pitanja u vezi sa novim proizvodom. Na primer?
- Kako ga uzeti, otvoriti, staviti u džep... Koja bi bila vaša definicija dobrog dizajna?
- Funkcionalno, lepo i racionalno. Hoćete li nam otkriti šta vam se s nogom desilo?
- Ah, rimejk 'Romea i Julije' u moderno doba. Polomio sam je. Objasnite...
- Neću. Kako je prošla Julija?
- Ha, ha, ha. Milena Marjanović
