Izvor: Politika, 06.Jul.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidimo se na kameri
Kakvo je to vreme došlo kada crkvama treba video-nadzor? Poslednje, valjda?!
Priznajem, bio sam apsolutno protiv postavljanja tih „svevidećih” skalamerija međ’ freske i ikone, ubeđen da je „nebesko oko” sasvim dovoljna zaštita, ali... Čak me je i ljutila pomisao da nam se crkve pretvaraju u otvorena studija s direktnim prenosom i video-zapisom intimnih ćakulanja s Gospodom, međutim... Priznajem i ovo: mnogo sam bio naivan.
Evo su, po ko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zna koji put, „svete” kamere opravdale svoje postojanje. Mislim, naravno, na „vernika” (verovao je da neće biti uhvaćen) koji se pre nekoliko dana samouslužio molitvenikom iz Hrama svetih čudotvoraca Kozme i Damjana, u Deligradskoj ulici. Momčić je mirno prošetao crkvom, kao na rasprodaji, razgledao šta mu po gabaritima pasuje za ranac i ćap...
Olakšavajuća okolnost je što se pre krađe prekrstio i celivao ikonu. I otežavajuća, ujedno!
Delovao je kao da mu nije naročito neprijatno i kao da tačno zna šta i gde da traži?.. Ko zna, možda mu je baš molitvenik falio da kompletira svoj mini hram, pa sad „bogosluži” u privatnoj praksi?!
Dobro nije stao da isprobava mantije i mitre...
Nije ovo ni prvi put, niti najvrednija stvar koja je ukradena iz te crkve. Niti su kamere jedini uljez na sakralnoj slici! Ima tu i alarma, senzora, šipki... Svakojakih „biblijskih” čuda...
Na dobrom smo putu da nam bogomolje zaliče na filijale stranih banaka. S punim pravom. Zaneće se, danas-sutra, neki freskoslikar pa će iznad ramena sveca oslikati i sistem za video-nadzor...
Pamtim, a pamtite sigurno i vi, nije tako davno bilo kada su porte ostajale otvorene i pošto se crkvene dveri naveče zatvore. Danas ih ni Sergej Bupka ne bi preskočio... Ima u njima po dva metra kovanog železa, sa sve pripadajućim kopljima na vrhu.
No, nisu samo bogomolje okamerene i okavežene na pravdi Boga i nepravdi ljudi. I obdaništa su, vidim. Mahom, sva. Iz sličnih razloga kao i crkve. Po čistoti i nevinosti bazmalo istorodna mesta. Na udaru istovetne pošasti – ljudskog bezumlja.
Uz te visokoumne sisteme obezbeđenja više liče na mala, šarena „nuklearna postrojenja” koja čuvaju velike tajne, negoli na oaze bezbrižnog odrastanja naše dece.
Za razliku od crkava, obdaništa još i demoliraju. Satru ih, kao što im je i pamet satrta, verovatno. Valjda su veliki, moćni i postojani samo ako zdrobe kockice, smrve strašne krevetiće i izgrizu patofnice... Možda samo plastelinom mogu da zakrpe te strašne rupe u svesti?!
Kako god bilo, situacija je gora nego što naoko izgleda. Ne preterujem, verujte.
Jer, nije ovo tek slovo o besramnoj krađi, koliko o tome u šta se pretvaramo, iliti, protiv čega nemamo hrabrosti i volje da se borimo.
Najlakše je postaviti kameru da zuji iz ćoška – ako je to rešenje.
Ali, šta ćemo s onim sistemom za nadzor, u glavama, kojem su, izgleda, baterije na rezervi?!
Premrežimo li svaki trenutak svojeg postojanja, šta nam onda ostaje od njega?! Treba li da dozvolimo da nam svakodnevica postane samo ono što kamere zabeleže?
Pa, opet, možda sve ovo (ne krađa, naravno) i nije tako loše. Možda nekome i odgovara taj neposredniji odnos s Bogom: „Oče naš, ti što jesi na nebesima, ukoliko me čuješ, ili vidiš preko kamere, usliši moju molitvu”...
Video-nadzor na gradskim grobljima nisam pominjao ovog puta jer, tek on, nažalost, nije nikakva novina. Nisu dosad zabeležili nijedan slučaj „vaskrsenja”, ali krađe čitavih spomenika – jesu, i te kako.
Šta će čovek, greškom smota ploču ispod majice, šta on zna šta je 200 kila...
Ali, to je tek priča za sebe i o njoj neki drugi put. Dotad, vidimo se – „na kameri”...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 06.07.2008]
