Izvor: Politika, 27.Jun.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliko spremanje
Deca nas uvalila u posao. Pozvala nam goste u kuću. Gomilu klinaca koje su upoznali u međunarodnom sportskom kampu pre dve godine. Umalo da napravim rusvaj, samo mi gosti fale. Pas nema za šta da nas ujede, a mi sad treba da glumimo blagostanje i da budemo ljubazni i fini domaćini pred belosvetskom bulumentom. „Nemoj da si zadrt, ćale, obnovi malo engleski”, kaže mi sin preko monitora, „da ne bih prijateljima morao da kažem da si gluvonem...”
Kakav crni engleski, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nemam šta da obnavljam. Nisam mu nikad rekao da znam samo replike iz kaubojskih filmova: „Aj šut ju!”; „Džeeek, luk d Indijens!”; „Džon, ju bladi old ful”... Ruski se nekad učio. Zagrlimo se, ceo razred, pa se zanjišemo: „...Vi-ha-di-ila na bereg Kaćuša...”; ili: „Jes li b znalji viiiii kak mnje da-ra-giiiii padmaskovnije vje-če-raaaa...” Toliko sam u školi dobro naučio da se sporazumevam da sam jednom zalutalom Bugarinu kamiondžiji koji me je upitao gde je izlaz za Niš, posle neuspelog pokušaja pantomimom, melodično odgovorio: „Rrrrrjabinuška maja...” „A be, batko...” šofer se uhvatio za glavu i dao gas prema centru. Od tada više ne progovaram na „prvom stranom jeziku”, samo ponekad zazviždim „Kaljinku”. Onako, u sebi, da me želja mine.
Ne želim ulogu zadrtog ćaleta. I sam sam nekad voleo roj. Jato. Krdo. Da nas je što više u jednom sobičku. Da se znojimo i muvamo. Neka se dečica druže, makar ja bio i gluvonem. Gluvaća inače već poodavno izigravam – kad god mi potraže pare. „Neka ih, neka se dobro iskaču, kasnije će bolje učiti”, kaže mi žena. Klimam glavom, povlađujempametnici. Znam, čim prođe to letnje okupljanje, biće sve kao ranije. Pošto se klinci izalaufaju, vratićemo se uobičajenom životu – pas doduše i dalje neće imati za šta da nas ujede, ali će oni bar imati elana za knjigu. Rešio sam da pomognem. Nadaleko sam poznat kao gostoljubiv. Kad su već pozvali društvo, nek im bude fino, udobno i neka budu – bezbedni...
Započeli smo veliko spremanje. Dok je ženski deo ekipe zadužen da „prevrne kuću naopako”, sin i ja smo rešili da uklonimo deponiju koja je nikla tik uz kapiju. Uzeli smo lopate i mesec dana kolicima prevozili hrpe đubreta u donji deo ulice. Tamo nema porodičnih zgrada, samo ledina iza benzinske pumpe. Neki sugrađani primetili da kokamo smeće u korov, pa prišli. Taman pomislih „biće belaja”, kad – i oni dovukli svoj otpad! I njima stižu gosti!
Umili smo ulaz, potkresali živu ogradu, zasadili ruže. „Dobre vile” sredile garderobere, istresle i oprale tepihe, prozore, zavese, ožicale parket, namotale paučinu sa plafona. Sve sija. Hrčka Šabija i hrčkicu Kasandru ogradili smo u ćošku dnevne sobe. Kupili im nov kavez. Neće okolo razbacivati zrnevlje i navlačiti „krpice” pod stočić kao što su navikli. Neka i ljubimci malo trpe. Šta je to dvanaest dana! Kad gostima vidimo leđa, neka vršljaju opet koliko god hoće po celoj kući.
Baba je zadužena za bezbednost. Namestila špijunke svud po stanu. Lažne pokretne zidove. Specijalna ogledala kroz koja će posmatrati dečje igre. Umrežila se s penzosima iz kraja, instalirali kamere, ozvučili gostinske sobe, trpezarije, kuhinje, parkove, igrališta... Nadzorni video-centar je u mesnoj zajednici. Određena su danonoćna dežurstva. „Stara škola” ništa ne prepušta slučaju.
Popustljiv sam, ne mogu da odolim naslednicima. Intenzivno „obnavljam engleski”. Ubi me kaubojski akcenat. „Neka visi Pedro...”, sričem dok po petnaesti put gledam jedan te isti vestern, „ako nam donese svinjski grip”. Sin i ćerka čuju da sam se previše zaneo, da „spikam” na srpskom. „Nemoj da si pipnuo Pedra”, opominju me, „virus nam je već doneo Pero, Jovov”. Smeškam se, neću da im kvarim zadovoljstvo. Spektakl s igranjem, pevanjem i vatrometom već se oseća u vazduhu. Biće bjutiful. A sad moram da prekinem. Aj mast gou. Gosti su pred vratima.
Darko Kalezić
[objavljeno: 28/06/2009]
