Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika šarada
Pomogneš čoveku u nevolji i navučeš sebi bedu zavrat. Tako sam pre nekoliko meseci komšiji Miloju, nekim svojim vezicama, pomogao da mu zbog saobraćajnog prekršaja ne uzmu vozačku dozvolu, jer je to njemu kao profesionalnom vozaču hleb. Od tada Miloje jurca za mnom po naselju i hoće, po svaku cenu, da mi se na neki način revanšira.
Nedavno me susrete dok sam se šetao sa ženom, u pretponoćnim časovima, tragajući za malo svežeg vazduha. Uhvati me na prepad i ja mu obećah >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ću prihvatiti njegov poziv za prisustvo na snimanju popularne muzičke emisije u zdanju na Dedinju. Nabavio je, veli, dve propusnice i želi da mi se makar na taj način oduži za uslugu koju sam mu učinio. Pre toga sam morao da ga uverim da volim svaku vrstu muzike, ako će doprineti mom dobrom raspoloženju i prijati mom uhu.
– Videćeš, to su sve mladi, talentovani ljudi, dostojni naslednici Zdravka Čolića, Tome Zdravkovića, Miroslava Ilića, Lepe Lukić, Predraga Živkovića Tozovca... Dobro će im doći naše bodrenje. Uživaćeš u svakom minutu provedenom u tom studiju. Sem toga, brale, možda nas zakači i neka kamera, pa će nas videti rođaci i prijatelji kako sedimo u publici. Znaš, tu emisiju svake nedelje prati nekoliko miliona ljudi – izbifla Miloje razloge za tročasovno druženje.
Sve je bilo kako je i obećao – mnogo mladih ljudi, okupljene porodice budućih zvezda estrade, navijačka atmosfera. I onda se pred svima nama poče događati nešto što me podsećalo na inkviziciju. Svaki od pevača bi otpevao po jednu pesmu, i to odlično, a onda bi stao pred nekakav novinarski sud, žiri, ispitnu komisiju, ni sam ne znam šta su i koga predstavljali.
Tako se ispred njih pojavi simpatična devojka, sa malo više kilograma, koja je izvanredno pevala. Reč najpre dobi novinar lista "Dobošar".
– Lepo pevaš, samo da znaš da ti tako debela nema šta da tražiš na estradi. To kako izgledaš, to može samo majka da voli. Ne znam uopšte zašto ovoliko navijaju za tebe – reče on, sve vreme diveći se rečitoj hrabrosti koju je pokazao.
Uplaših se da novinar ne izlane još onu monstruoznu, crnohumornu šalu o tome koliko bi sapuna moglo da se od te devojke napravi. E, onda bih zaista skočio na podijum i sve učinio da se snimanje prekine. Počeh na sedištu da poskakujem od brige šta će mu ona odgovoriti. Hoće li prihvatiti njegove bezobrazne primedbe?
– I sami vidite da nikome u studiju ne smetaju moji kilogrami. Ja ih sa lakoćom nosim. Uostalom, to sam ja i ne želim da se menjam da bih se nekima, vama sličnim, dopala. Mene svi vole baš ovakvu kakva sam. Ja sam ovde došla da pevam, da pokažem šta znam i umem i ne konkurišem ni za kakvu lepoticu. Sem toga, trebalo bi da vam je poznato da su mnoge operske i džez pevačice bile još deblje od mene – odgovori mu devojka mirnim tonom i bez pokazivanja da je uvređena. U sali aplauz. Roditelji bucmaste pevačice dostojanstveno ćute i ne žele da
se spuste na nivo novinara "Doboša".
– O, pa ti si i samouverena. Ni to ti neće mnogo pomoći u poslu kojim želiš da se baviš. Zbriši na vreme sa estrade, da ne bi posle plakala i gorko se kajala – nije odustajao kolega.
Na podijumu se posle pojavi pevač sa dečačkim izgledom. I on je majstorski pevao.
– Na šta to ličiš? Misliš da ćeš nekog privući takvim izgledom. Čujem i da si peder. Za pedere nema mesta na estradi – ni pet-ni devet odvali novinar lista "Torokuša".
Ne mogu da verujem da sve to čujem, da te bljuvotine prate milioni ljudi i da niko ne reaguje. Momak je, međutim, miran, smireniji od svih nas u sali.
– Bilo kakvo opredeljenje je isuviše intimna stvar svakog čoveka. Ovde sam došao da se takmičim, da se zabavim i ulepšam veče mojim prijateljima, mojim fanovima i svima koji vole dobru muziku. Ja hoću samo da pevam i mislim da to radim dobro – sa osmehom na licu, pobednički, odgovori zlatokosi mladić.
Dođe red i na lepu crnokosu devojku. Ali, zaista, svi ovi mladi ljudi lepo pevaju. Moj komšija Miloje nije pogrešio kada je rekao da su to pravi naslednici naših vrhunskih pevača narodne, pa i zabavne muzike.
Gledam novinara lista "Gnjavaža" kako se cinično smeje i priprema da na neki način ponizi i ovu devojku. Vidi se da unapred likuje nad svojom pobedom i njenim porazom.
– Da li si ti nekad čula za nekakvog Sergeja Rahmanjinova? Znaš li možda naziv nekog njegovog dela – upilji novinar u devojku, istovremeno se oblizujući kao mačor bez mošni.
– Ne znam ko je to niti znam za bilo kakvo njegovo delo. Nisam došla da konkurišem za Muzičku akademiju, već da zabavim narod i da svaku pesmu otpevam što lepše, zbog svog zadovoljstva, a i zbog onih koji me podržavaju – bez mnogo razmišljanja odgovori mlada pevačica.
– Budući da smo se uverili, zahvaljujući nekim novinama, da si mnogo naklonjena seksu, ajde, mala, sada izvedi onu pesmu tu, pred nama, onu "mali moj, veliki moj, ti ćeš uvek biti moj" i vrcni malo, onako kako ti umeš – ne odustaje od bezobrazluka novinar "Gnjavaže".
Šta se to u studiju događa? To bi trebalo da liči na neko testiranje iz opšte kulture. Zar zahtev za pevanje lascivnih stihova i za izvođenje vrc tamo-vrc ovamo spada u taj domen?
Devojka ispunjava želje novinara, bez ljutnje, jer je tako predviđeno scenarijem i pravilima ove igre koja najviše liči na nekakvu šaradu, na nešto čemu se ne vidi ni glava ni rep. Pogotovo što pevači prema pravilima čas ispadaju iz takmičenja, čas se opet uključuju i sve to publika glasanjem SMS porukama odlučuje.
Niko od roditelja niti drugih članova porodica ne reaguje na novinarske provokacije. Plaše se da ne izazovu skandal i tako upropaste šansu svom detetu da postigne ono što je naumilo.
Ne prepoznajem ni sebe. Kao da sam lekar, pa ćutim o greškama svojih kolega krijući se od nekakve lažne solidarnosti.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 26.08.2007.]
