Izvor: Politika, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velegradski triatlon
Možda smo životom u prestonom gradu lišeni mnogo čega, ali nam avanturističkog duha ne manjka, bez izuzetka. Svakodnevica nam je uglavnom svedena na ničeovsku mudrost: "Čovek je biće stvoreno da prevaziđe sebe"... Doslovno. Više puta. U svakom pogledu. Hteli mi to ili ne...
Naravno, reč je o karakterističnoj kontraindikaciji tranzicione katarze (ne zvuči bez razloga kao dijagnoza) u narodu poznatije kao "beogradski triatlon". Osnovni elementi ovog podvižništva su: ulazak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u vozilo gradskog prevoza po principu kompresije tela i apsolutne tolerancije zglobova. Četrdesetominutno forsiranje reka nekim od klecavih mostova (srednjovekovne studije, kojih se i danas držimo, pokazale su da na milion ljudi dolazi jedan most. Beograd je danas dvomilionski grad, pa sračunajte sami koliko mostova ima?! Je l` i vi dolazite do zaključka da je čak i most viška u gradu?). I naravno poslednji, ali nikako manje važan element triatlona: domišljat orijentirung u prostoru i pronalaženje neraskopanog pravca do krajnjeg odredišta...
Zvuči kontradiktorno da je tranzit žrtva tranzicije, ali "na sreću" odavno smo naučeni na život u metaforama.
No, vratimo se temi, s posebnim osvrtom na poslednju i, izvinite na neobjektivnosti, meni omiljenu disciplinu: orijentacija u prostoru i trka s gradskim putarima.
Jeste, to su oni fini ljudi u drečavim kombinezonima, kojima više ni Bog ne zna gde će zakonačiti, a gde osvanuti. Ne bih da hulim na rad tih mučenika, samo bih voleo da mi neko na minut dozvoli da vidim "sveti gral" njihovog esnafa: plan raskopavanja i asfaltiranja ulica.
Možda bih tada nazreo obrise logike u njima. Možda bismo shvatili? Možda?...
Ovako, čini se kao da bageri, kopači i buldožeri imaju svoju volju i svoju svest, pa čine šta hoće?! Kao da stanu gde god im volja, bez ikakve najave, bez nekog roka i kopaju, kopaju, kopaju... Hoće varljivom očinjem vidu da se učini da se sve iste ulice nanovo i nanovo asfaltiraju. Hoće i pamet povodljiva u svemu da nađe neku misteriju, sumnju, podozrenje...
Psihologija ima objašnjenje za taj efekat "već viđeno", ali ne verujem da je ovde to u pitanju. Teško i da je o masovnoj hipnozi reč.
Međutim, zanimljiviji od ove pojave je efekat iznenađenja koji, rekosmo, jednako obilato praktikuju. Naime, niko više ne može sa sigurnošću da tvrdi da će ulica kojom je maločas prošao i za pola sata biti tu. Putari su kao udar groma – pojave se niotkud i začas "sprže" kolovoz.
Pravo da vam kažem, sve češće hvatam sebe kako se paranoično osvrćem strahujući da me prate pikameri i asfalteri. Da me presreću žuti, putarski kamioni i da mi se cere u lice dok radnici u njih utovaruju stope na koje samo što nisam zakoračio...
Dobra strana svega ovog je da je mogućnost takozvane sačekuše svedena na minimum. Jeste da to ogromnoj većini nas baš ništa ne znači, ali nije zgoreg pomenuti.
Elem, sačekuša podrazumeva da se zna tačno kretanje mete, a to je danas bezmalo nemoguće. Uzalud se neko mrzne po žbunju i haustorima kada ni sam ne znam kojim ću putem proći. Čista partizanština...
Moram evo na kraju da naglasim da u ovom tekstu nema ni primisli zle namere i da nikako ne spočitavam sva dobra koja se u gradu čine. Jednostavno, valja skrenuti pažnju da ne važi baš uvek ona krilatica: "Cilj opravdava sredstva". Muka i nevolja umnogome obesmisle boljitak koji eventualno proizvode. Građani su nepredvidivi "taoci"...
Sve u svemu, slava i čast tim vrednim neimarima koji se dok ja ovo u toploj sobi bistrim mrznu na gradskim ulicama.
Samo, gospodo, za dan kada ovaj tekst izlazi meteorolozi najavljuju sneg. Nemojte da vas, već poslovično, iznenadi?! Ne opra vas tada ni Dunav ni Sava...
Više su nego dovoljne i ove tri discipline "beogradskog triatlona"! Umorni smo već, ne terajte nas i na četvrtu!
[objavljeno: ]
