Izvor: Politika, 04.Jul.2010, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večiti sezonac
Postao sam flajerista! Natučem rolere, ubacim deset kila oglasa u ranac, ranac na leđa pa poletim gradom. Presretnem službenika s kiflom. Utrapim mu flajer o školi stranih jezika. Trebaće mu, hrlimo ka Evropi. Zaskočim mladu mamu u parkiću. Uvalim joj letak o lepoti. U dečja kolica uz „buci, buci” spustim liflet o opremi za bebe. Podelim svakom svoje. Nek čitaju. Bakuti na semaforu uručim katalog o sajmu organske hrane. Gle, čova parkira! Brisač na šoferšajbni kitim listićem sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << adresom autoelektričara.
– Lopovi će vam maznuti ljubimca ako ne kupite alarm poslednje generacije – upozoravam. Prebledeo čova. Pakuje listić. Sevam nazad u park. Nema službenika s kiflom. Tu je mamica. Predajem joj brošuru za joga kurs.
– Već vežbam, zar se ne vidi! – osmehuje se.
– Evo, onda, za aerobik... – kopam po zalihama. Iskače slika fiskulturne sale.
– A ko će da mi čuva bepca dok skakućem?
– Gomila bejbisiterki – zasipam je šarenišem brojnih agencija. Po klupi sleće jato reklama za čuvanje klinaca, dostavu jela, izradu horoskopa,proricanje sudbine, čudotvorne jastuke, energetske jorgane, sigurnosne brave...
Doletim kući. Preračunam se. Za tri sata i 45 minuta podelio sam 3.842 letka. Namlatio 820 dindži!
– Ej, 820 dindži! – ljubim ženicu. – To je više nego što u firmi zaradim za osam sati! Ma ostavio bih ja stalni posao, al’ ne isplati se: nema plaćenog bolovanja, na pola puta sam do penzije, a i ne želim da nam decu sažaljevaju u školi. Zar da ih pitaju nastavnici „Šta vam je otac po struci?”, a klinci da mucaju: „Fla-je-ri-sta...” Nipošto! – ubeđujem voljenu, a ona podigla obrvu. Nije ubeđena.
Pre nego što sam, kao nekadašnja čigra na sličugama, regrutovan u brigadu „letećih na točkićima” – u kojoj se u podeli štampanog materijala građanima, osim studenata, ističu pravnici, profesori, ekonomisti i arhitekte – svašta sam radio. Ne stidim se! Nisam jedini šljaker – pisac. Iz istorije srpske književnosti poznato je da su ponajbolji naši stvaraoci teško rintačili: krečili stanove, mešali malter, šili krpene lutkice... U zemlji u kojoj čitanje nije omiljeno, a mnogi i ne znaju ovu veštinu, najveća greška koju neko može da napravi jeste upravo – da pomisli da će živeti od pisanja. I ja se prešao!
– Tako ti i treba! Kad si bio toliko glup, sad deli flajere! – kaže mi ženica i broji lovu. Srce moje, voli da broji. Po više puta.
Priznajem, sezonac sam, i to večiti. Leti sam u gročanskim voćnjacima. Zapušim uvo dlanom pa zaurlam poznatu plantažersku: „Berem višnje, breskvama se na-daaaam, berem breskve, a čekam jabuk-eeeeej!” Iz susednih krošnji inženjer Blagoje i hirurg Petar hvataju ono: „Eeeej!”
Šetam i pse, nije da nije, a mačke i kanarince pojim kad bogate gazde otperjaju u Španiju. Zalivam im cveće, šišam travu, čistim fontanice... Zimi lopatam sneg i svirim tamburu po splavovima. Posla za radiše uvek ima.
Al’ radim isključivo poštene radnje, takav sam tip! Klonim se šverca nafte, preprodaje droge, oružja i otkupljivanja firmi za jedan evro. To ostavljam „sposobnijima” i imunima na opasnost.
Opasnost, doduše, vreba i nas sezonce. Trpimo gubitke, iako smo iskusni. Prošle subote trio nam je postao duo: dr Petru se na „Eeeej” omakla noga i ispao iz krošnje pravo na trticu. Na ortopediji su ga primili kao svoga. Sredio je da u istu sobu „beli mantili” smeste i Blagoja koji je stradao sutradan kad smo nosili pijanino. Nije isto trojica i dvojica. Inženjer prihvatio amaterski – i „petrof” mu nagnječio stopala i šake!
Od juče sam i ja sa njima. Dok sam ubacivao publikacije u sandučiće na Senjaku, iz naoko mirnog dvorišta iskočio pitbul! Zbrisao sam, al’ mi pukla kočnica na točkićima pa se zakucah u znak „stop” 200 metara dalje. Otišlo mi kolence i lakat...
Nije nam loše. Razapeti, u gipsu, gledamo kako Holanđani delju ostatak fudbalskog sveta i kujemo planove za veliki povratak. Sezona je tek počela.
Darko Kalezić
objavljeno: 04/07/2010
