Izvor: Kurir, 31.Maj.2010, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VAŠARIŠTE
Knez Mihailova, glavni beogradski korzo, postala ogledalo našeg duha: mnogo više zainteresovanih za tezge nego za spomenike
Za Knez Mihailovu ulicu neki kažu da je postala vašar, a neki tvrde da je pravo ogledalo duha našeg glavnog grada. Ponos naše prestonice vikendom vrvi od ljudi. Zakonom je zaštićena i jedna od najstarijih i najvrednijih gradskih istorijskih ambijentalnih celina.
Ipak, prolaznici retko podižu glavu ka građevinama iz 19. veka. Sada svi gledaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u ulične prodavce, koji nude sve i svašta. Od svilenih bombona do opanaka, od znački do šlemova, nakita, slika, unikatnih komada garderobe... Možete se i izmeriti na vagi koja govori za samo 25 dinara.
Možete i da vežbate i pijete pivo u isto vreme: tu je „Bir bajk"! Dođete s društvom, sednete u pokretni kafić, okrećete pedale i pijete pivo!
Kada prošetate malo dalje Knez Mihailovom, nailazite na „slikarsku koloniju". Umetnici slikaju na licu mesta. Ulični svirač doneo je pojačalo i svira na električnoj gitari. Druženje, kažu, traje po ceo dan. U stvari, dok ih ne otera inspekcija, a to se desi nekad i po deset puta dnevno.
- Zaradim oko 1.000 dinara na dan kad sam srećne ruke. Najjači opstaju na ulici. Ako nisi jak, pojede te mrak! Ovde se oseća život grada, čuju se razne priče u prolazu - priča ulični svirač, koji već godinama na glavnoj promenadi zarađuje za život.
- Sigurno ste čuli za onog malog s početka Kneza koji je upisao Berkli... I on je počeo na ulici - dodao je.
Prodaju se čak i švalerske dozvole.
- Prodaja ide odlično, ali to ne znači da smo mi švalerska nacija. Pravi švaler nikada je ne bi kupio, da se ne otkriva - priča kroz smeh stariji gospodin za kartonskom tezgom.
Pored njega klovn.
- Deca su oduševljena, zaustave se pa zure u mene, i onda mole mamu i tatu da im kupe balon - kaže čovek zaklonjen iza debelog sloja šminke.
Starija gospođa na samom ulazu na Kalemegdan prodaje miljee, narodne nošnje i heklanu garderobu. Kaže, prodaja slabo ide.
- Ovde sam već trideset godina. Nekada sam prodavala po deset miljea na dan, a sada sam srećna ako prodam i jedan nedeljno. Snizila sam i cenu, ali džaba - žali se.
S druge strane - opanci dobro idu. Pravi srpski, ručno rađeni. Od kože.
- Treba mi dva dana za jedan opanak. Cena im varira u zavisnosti od broja. Ima najmanjih za bebe, ali i onih u broju 46 - kaže gospođa za tezgom.
Potraga za „onim pravim"
- Svaki dan vidim iste devojke. Imaju 100 dinara u džepu, taman za sladoled i kartu za prevoz. Idu gore-dole, skockane od glave do pete. Šetaju po deset krugova u nadi da će ih neko primetiti. Neki biznismen pun para. Kriza je i besparica, nisu one krive, bolje nego da uče školu pa da posle ne mogu da nađu posao - priča ironično jedan od prodavaca u Knez Mihailovoj.
