Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspeh vozačkog kadra
Ovonedeljne zvezde su, bez ikakve konkurencije, vozači GSP-a! Zapravo, oni su stari filigrani bahatosti (ne svi, naravno) kojih neko vreme nije bilo na sceni, ali su se, evo, veličanstvenim nizom grešaka – vratili u „igru”. Više puta. Na bis. Kao vinovnici nekoliko žestokih „saobraćajki”, minule sedmice. Ma, šta samo kao vinovnici?! Kao inicijatori tih istih udesa, u kojima je, bogami, bilo i povređenih! Zvaničnici GSP-a su skromno, stidljivo i šturo prokomentarisali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najnovije „uspehe” svog vozačkog kadra, valjda već naviknuti na „svetla pozornice” i pripadajuću slavu. Samo što nisu rekli: „Nije to ništa, možemo mi još”...
Mada, kada se tramvaj svom silinom zakuca u drugi tramvaj, koji pri tom ide ispred njega, pitanje je može li se takav podvig nadmašiti?! Mnogi bi se u sličnoj situaciji spetljali, kočili, svirali, manevrisali i verovatno bojažljivo stali pred metom. Mnogi, ne i utrenirani kadar GSP-a.
Ruku na srce, ovo je tek najsvežiji primer. Znali su dokazani majstori da poteraju ta plehana čudovišta i mimo šina uspostavljajući alternativne trase! Da omanu u krivinama. Da nanižu automobile, bandere, „poljube” fasade... Ma, mogli su šta god su hteli, mladi, nesputani, s vetrom u kosi... Mali je Beograd za njihov potencijal.
No, nije sva slava na tramvajdžijama, veliki su teret na svoja pleća primili i vozači autobusa. Možda i najveći.
Polovina prošlonedeljnih udesa njihovo je „umeće”. Dobar deo svakodnevnog saobraćajnog ludila u gradu njihova je zasluga.
Međutim, nikako se ne sme prevideti i udeo vozača privatnih prevoznika u svemu tome. Možda su trenutno u zapećku, ali nisu ništa manje zadužili naše živce, strpljenje i meko tkivo, od starijih kolega. Štaviše. Od kada su i oni u sistemu Javnog gradskog prevoza srušeni su mnogi tabui. Uglavnom oni o odnosu prema putnicima...
E, kad već pomenusmo tu temu, zadržimo se malo na njoj.
Odnos prema putnicima, rekosmo. Zapravo, više je to dijagnoza koju su nam samoinicijativno postavili, pa se shodno njoj i ponašaju. Bezobrazno, na prvi pogled. Ali već na drugi, biva vam jasno da je to olako izrečena kvalifikacija. Veoma bezobrazno – to je već pravilnije.
Naime, ako se ne trkaju s vremenom, onda se ganjaju s kolegom koji ih je nešto ranije pretekao. Žargonski rečeno – „ispali su iz vremena”, pa vi pazite da ne ispadnete iz vozila dok oni sumanuto nadoknađuju izgubljene minute. Avaj, njima učinak zavisi od toga, a nama život od njihovog učinka, očigledno.
Na stanicama nervozno trepere, ljuti što putnici u skoku ne napuštaju i ne ulaze u vozilo. Na eventualnu primedbu imaju verziran odgovor: „Ajde, bre, neću ceo dan da stojim ovde zbog vas!”
A zbog koga ćeš, ako zbog putnika nećeš, rođače?! Pa nisi to svojim kolima pokupio stopere, već javnom svojinom ljude iz čijih se novčanika zahvata za tvoju platu!!! Olako to zaboravljaju.
Ukoliko vam u ovakvim slučajevima neki deo tela ostane na provetravanju, izvan autobusa, molite Boga da su stanice na toj liniji česte, a bandere – retke...
More, ponašaju se i izgledaju tako kao da im je jedini odušak i životna radost da starcima zatvore vrata na korak od autobusa (trolejbusa, tramvaja) i uživaju gledajući ih kako molećivo stoje pred njima.
Ali, da ne nabrajamo dalje, nema toliko novinskog prostora za sve njihove „osobenosti”. A nema ni smisla zbog svih onih šofera na koje se ovaj tekst ne odnosi, ali se, silom prilika, ne razaznaju od naraslog kukolja.
Sve u svemu, da im je lako sa nama – nije. Da je još teže nama sa njima – jeste. U toj dilemi samo valja videti ko je zbog koga tu gde jeste i sve će doći na svoje.
A do tada, gospodo vozači, uzmite se u pamet. Ili konkurišite za ono drugo gradsko preduzeće, jednako poznato po troslovnoj skraćenici – PKB. U njemu bi odnos prema „robi” koju vozite dobio pun smisao.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 10.02.2008.]
.jpg)
