Izvor: Politika, 21.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usluga na nivou
Ima raznih taksista. Neki mudro ćute i samo voze. Drugi su raspričani poznavaoci političke scene, eksperti za šverc oružja, insajderi u zavereničkim grupama, stručnjaci za preradu bilja, a nije im strana ni operacija na otvorenom srcu. I mušterije se razlikuju. Neko zagrize mamac, padne u vatru, raspriča se i ne zaustavlja sve dok ne stigne do odredišta. Drugi "drže vodu u ustima", prelistavaju dokumenta i povremeno dižu pogled da vide gde se tačno nalaze. Ima zakerala, probirača, nasrtljivaca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Neverovatno, ima i onih koji se požale ako nisu zadovoljni vožnjom, kao na primer dve mlade Beograđanke koje su nedavno zaustavile taksi kod Vukovog spomenika. Auto nov i čist, "opel" metalik, "Beotaksijev". Jedna od njih ulazi prva, smešta se na zadnje sedište, dok druga zakoračuje levom nogom i tek treba da sedne. Greška u koracima! Taksi je već krenuo ne sačekavši je. Devojka posrće, a telo se premišlja hoće li prevagnuti na ulicu, ili u vozilo. Izbezumljena sugrađanka dovikuje da bi ona da uđe, ako je moguće. "Nisam te video", bilo je objašnjenje.
Sad su obe unutra i, kao da se ništa nije dogodilo, auto kreće i taksista pita za adresu. Dobro je, zna gde je to, ali da li to jednosmerna ulica? Očekuje odgovor od klijentkinja. Neprijatna tišina. Ona koja se prva smestila kaže da ne zna, ne poznaje baš taj deo grada. Taksista je uporan. Da nije, ipak, dvosmerna? Koji li je najbolji prilaz? Da li da skrene levo, ili desno? Njena drugarica, koja je zamalo ostala bez noge, ne može da se suzdrži: "Vi ste taksista, valjda bi trebalo da znate?" Vozač naglo koči i besno se okreće: "Pa šta ako sam taksista? Moram da znam napamet svaku ulicu u gradu?" Uvređena čast, kao probuđena zver, mora da istera svoje. Taksista izlazi i isteruje ih. Devojke ne mogu da veruju šta im se događa, ali izlaze iz auta. Rmpalija prilazi nežnoj plavuši sa kojom je došao u konflikt i opali joj šamar. Njena saputnica se brzo snalazi i šutira pomahnitalog taksistu špicastim čizmama u međunožje. Dok su se one osvešćivale, grubijan se već pribrao, ušao u taksi i nestao.
Zgrožene i u neverici, sugrađanke su i dalje stajale nasred ulice. Šta sad? Kome da se požale? Policiji, da, brzo do prve stanice. Prijavljuju taksistu. Kao da su se dogovarale, jedna je zapamtila registarski broj, druga broj vozila. Smiruju se, zadovoljne što su iz sukoba izašle neoštećene memorije. Podaci mogu biti korisni, mada... U "Beotaksiju" tvrde da dotični taksista nije "njihov". A policajci? Rekoše im da se ne nadaju previše. Njima se obraćaju nesrećnici koje zamalo nisu ubili hladnim oružjem, dok su one došle zbog jednog šamara...
Jelena Stevanović
[objavljeno: 21.11.2006.]
