Izvor: Politika, 03.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uranak na Terazijama
Uranim ti ja, kao svaki prosečni „terazijski” Crnogorac, nešto pre 11 sati, ovog 1. maja – da ugrabim što više od najveličanstvenije svetkovine rada: nerada. Trgnem s nogu „jednu”, u slavu čikaških demonstranata koje je zarad naša dva slobodna dana policija pošteno premlatila pre sto i kusur leta. Pa, još jednu u slavu čikaških policajaca (i oni su radnici, majku mu)?! Pa još jednu u ime obespravljenih egipatskih, starogrčih i rimskih robova.... Četvrtom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nazdravim „kontroverznim biznismenima” koji su se „pošteno naradili” svih ovih godina i zaključim s petom, pokušavajući da se setim čemu sam pa počeo da nazdravljam?.. Ah, da radu!
Popakujem u šerpu i cegerče prvomajsku ikonografiju (slaninicu, meso za roštilj i pivo), pa pravac međ` ostale udarnike na Adu Ciganliju, ali jadac...
Na sred Trga Nikole Pašića – krkljanac. Sindikalni protesti! Pa gde baš danas, braćo radnici?! Od toliko radnih dana kada je mnogo zgodnije demonstrirati, vi potrefiste baš neradni! Što se ne ugledate na prosvetare?! Kada ste videli njih da štrajkuju usred raspusta?.. Šta bi sad rekli mučeni čikaški pregaoci da vas vide kako „sabotirate” osnovne postulate prvomajske ideje – roštilj i ražanj?!
Vidim, nema mi druge nego da se pridružim protestima. Svi za govornikom sa bine ponavljaju:„UA”, ponavljam i ja za njima, a ono siroto pivo u cegerima mi se greje li greje... Neka to, nego počeše i da me guraju u prve redove, misleći da sam onu šerpu, pod miškom, poneo kao simbol gladnih i obespravljenih radnika, pa hoće da stanem pred kamere i kažem koju, podižući, pomenutu šerpu, u vis.
Gde more da je dižem, popadaće po snimatelju slaninica, kobasice i ražnjići, a ode onda borba za radnička prava u...
Dobih usput još kačket, pištaljku, zastavice, pristupnice za tri, četiri sindikata... Uđoh u masu s namerom da se što pre dokopam Terazija a izađoh iz nje kao revoltirani: metalac, tekstilac, kranista i penzioner!
Al`, ne lezi vraže, ni tri koraka nisam odmakao kad iskoči pred mene mladić, uhvati me za ramena i poče da drmusa, ko blesav. Aktivista jednog od kandidata za gradonačelnika, u prvomajskoj agitaciji. Igra poklopac na šerpi, ječe flaše u cegeru a on navalio s monologom.
– Jeste li član naše stranke – pita, a već mi sprema pristupnicu.
– Pa, nisam. Nisam član ni jedne stranke i ja bih samo da ove ćevape... – ni završio nisam a već postadoh „njihov”...
Potrpa mi u džepove člansku kartu, predizborne letke, okiti me bedževima, plus gratis hemijska i upaljač, i otpravi me na put.
Ima li kraja svemu ovom, mislim se, kad...
Na dva metra od ovog, sledeći predizborni štand i novi spopadač.
– Nije valjda da verujete u njihova obećanja, gospodine?! Pa zar ne želite najbolje svom gradu – prepade me momčić.
– Naravno da želim, ali ja sam samo krenuo na Adu i znate nosim...– ma ko me pita šta imam da kažem, postadoh u nepuna dva minuta član dve, ideološki dijametralno suprotne, stranke. Izbušiše mi majicu bedževima, upaljača već imam koliko i trafika, olovaka za još dva školovanja... Ajde, što se kaže: „Kud ide june nek ide i uže...”, valjda je bilo dosta?!
Nije! Ima ih još i svi se naređali jedan do drugog, kao da im neko brani da se raštrkaju. Vidim, merači me sledeći, ali pikiram i ja njega. Što da vrdam kada znam šta me čeka?! Ma, nije ni prozborio, već mu pružam ličnu kartu i velim: „Učlanjuj, levi džep je za upaljače, desni za olovke, a bedž zadeni gde god nađeš slobodni komad majice”!
– Možeš li, molim te da pozoveš i još ona dva, preostala „kobca”, da završim i sa njima, vidim čekaju... – pitam, već verzirano.
Dok oposlih sve to, vidim, dan iščilio. Vraćaju se već ljudi s uranka, a ja na sred Terazija sa šerpicom i cegerčetom.
More, samo da sam znao, otišao bih na posao, bog da me vidi...
Bolje i obespravljeni radnik nego: socijalističko-liberalno- radikalno- demokratski (i s jednim i s dva S) sindikalni aktivista s hladnim mesom i toplim pivom...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 04/05/2008.]
