Izvor: Blic, 14.Apr.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulica lipa i kafića
Ma kakav Šamzelize ili Peta avenija - za mene je Njegoševa ulica oduvek bila najlepša ulica na svetu, rekla je iskreno poznata spisateljica Gordana Kuić, rođena baš tu u vreme nemačke okupacije. Kako reče, putovala je širom planete, ali se nigde ne oseća tako srećno kao kad se vrati kući i prošeta Njegoševom od Kalenića do Cvetnog trga.
Od vremena kad se Gordana Kuić rodila do danas, u ovom kraju grada se mnogo toga promenilo, ali, kako kaže sagovornica „Blica", >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bageri ne mogu da izbrišu uspomene.
Njegoševa je, kaže, oduvek bila ulica lipa. Ispred njene rodne zgrade u Njegoševoj 17 bila je ogromna lipa, koja je dodirivala balkon.
- Moja mama je brala lipu i pravila tej. Onda je jednom tu lipu udario grom i pretvorio je u šuplje drvo, a ona se, zamislite, rascvetala. To drvo je godinama nastavila da cveta bez obzira što je bilo povređeno. Onda su jednog dana došli komunalci i isekli je. Svi smo bili jako tužni. Kraj mog drugog romana „Cvat lipe na Balkanu" završava se sečenjem te lipe. Razgovor između Blanke (Branke) Korać i radnika koji seče tu lipu, simbolizuje srž celog romana - sudbinu građanske klase posle rata - priča Gordana Kuić.
Park na mestu deponije
Ipak, ona nije preterano kivna na one koji su posekli njenu najdražu lipu. U delu Njegoševe od Beogradske do Kalenića ranije je bilo mnogo manje drveća i, kako kaže, to što je posađen novi drvored je divno.
- Moja ulica je nekada bila kaldrmisana. U žarkim letima, držali smo prozore otvorene, pa su nas u zoru budili seljaci koji su kolima sa konjima terali robu na Kalenićevu pijacu - priča Gordana Kuić.
I za park koji se od Njegoševe spušta prema Slaviji, našu sagovornicu vežu brojne uspomene. Prostor današnjeg parka godinama je menjao izgled i namenu. Dugo su na tom mestu bile straćarice u kojima su živeli ljudi koji nemaju gde. Onda ih je neko raselio i ostala je rupa.
- Početkom devedesetih, Dafina je trebalo tu da izgradi svoju banku. Sve su porušili i u taj cement ugradili pet miliona maraka. Ali, Dafina je propala i to mesto je postalo deponija. Tu su svi bacali sve i svašta. Korov je džikljalo na sve strane. Jeste da je bilo zeleno, ali to ni na šta nije ličilo. Onda su se tu ponovo naselili oni koji nemaju gde. I to je tako trajalo, dugo ništa nije moglo da se uradi. Sad smo presrećni što je konačno napravljen park - kaže poznata srpska spisateljica.
Pored parka, na ćošku Beogradske i Njegoševe je postojalo jedno mesto kojeg se naša sagovornica rado seća - kafana „Vardar".
- Bila je to prava srpska starinska kafana sa olaisanim podovima. Unutra je baš kafanski mirisalo, a napolju su, po lepom vremenu, stajali stolovi. „Vardar" se vrlo rano otvarao, pa je bio pravo mesto za one koji su posle besnih noći hteli da popiju jutarnju klaficu - priseća se Gordana Kuić.
Nedaleko odatle, na Cvetnom trgu, svojevremeno je otvorena prva samoposluga na Balkanu. Izgrađena je na mestu na kojem je bila prekrasna zgrada u kojoj je bila ribarnica i koja je srušena.
- Kada smo bili klinci, nismo mogli da verujemo da možemo negde da uđemo i da uzimamo stvari, a da to niko ne kontroliše. Onda su nam rekli da u samposluzi iza ogledala stoje ljudi koji gledaju da li ono što uzmemo stavljamo u džepove ili u korpu - kaže Gordana Kuić.
Njegoševa kao „Silikonska dolina"
Blizu samoposluge otvoren je i prvi beogradski kafić „Cvetni trg", poznatiji kao „Cvetić".
- Sada samo u tom bloku ima najmanje 20 kafića, a da ne govorimo o onom delu ulice prema Kaleniću. Njegoševa se polako pretvara u ulicu kafića. Nemam ništa protiv toga i volim da pijem kaficu u njima, ali mi se čini Njegoševa počinje da liči na „Silikonsku dolinu" u Strahinjića Bana - kaže Gordana Kuić.
Njegoševa ulica je jedna od retkih čije su zgrade preživele decenije rušenja i prekrajanja, guranja stakla i čelika među stare aritektonske lepotice. U toj ulici nema novih zgrada. Tu je manje-više sve odavno sazidano, ali zato sama ulica nije preživela „novi talas".
- Pre nego što su napravili nove trotoare, mogli smo da hodamo samo kolovozom jer su bezbrojni automobili bili parkirani uz same zgrade. Sada je sve otišlo u drugu krajnost. Napravljeni su ogromni trotoari kao da njima treba da prolaze horde ljudi, a za kolovoz su ostavljene dve minijaturne trake tako da automobili jedva mogu da se mimoiđu. Uz to, Njegoševom prolazi i autobus. Naravno - džipovi su i dalje parkirani po trotoarima i niko ih ne dira - ogorčena priča naša sagovornica.
Neka mesta u Njegoševoj, ipak su sačuvala dušu. Kako kaže Gordana Kuić, stari restoran „Lovac" je jedno vreme bio veoma popularan, pa je u njega dolazio svakakav svet i „oni sa motorima..."
- Sada toga više nema i kada je lepo vreme, nama starosedeocima je u njegovoj bašti baš prijatno. Eto, neki svet se doselio, ali je to, u principu, ostao jedan prosečan, pristojan gradski svet - završava svoju priču Gordana Kuić.
Nerviraju me razbijene kocke na ulici
Vidite kako je ovo razvaljeno i to će sad tako da stoji godinama - ljuti se Gordana Kuić pokazujući izvaljeni stub i razbijene kocke na ulici. Na uglu Svetozara Markovića i Cvetnog trga čitav jedan blok stoji izvaljen sigurno godinu dana. Kad kiša pada, na prelazu se skuplja voda. Pošto se na njemu napravi jezerce, samo na tom spuštenom delu ne možete da pređete ulicu.
„Penicilin"
Njegoševom ide gradski autobus na liniji 24 koju su klinci još davno prozvali „penicilin". Obožavam „dvadesetčetvorku" jer je to jedini način da iz grada stignem kući kao taksijem, pošto mi staje ispred kuće - kaže Gordana Kujić.
