Izvor: Blic, 20.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrašavanje tela izvan zakona
Bar jedan maloletnik dnevno uđe u neki salon za tetoviranje ili pirsing . Beogradski saloni ovog tipa često ne zadovoljavaju ni osnovne sanitarne i zdravstvene uslove, a iz straha od inspekcije često menjaju lokacije, pa ih je nemoguće evidentirati. U Beogradu je registrovano 16 ovakvih salona, a pretpostavlja se da ih ima mnogo više, koji zbog lake i brze zarade, maloletnicima često ne traže ni odobrenje roditelja.
Devojčica M. V. (16) pre nekoliko dana uputila se u salon „Saša" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Ulici Otona Župančića 41, kako bi uradila pirsing. Salon je odabrala po preporuci njenih školskih drugarica, koje su kao i ona, bez odobrenja roditelja ovde mogle da se tetoviraju ili stave komad nakita na bilo koji deo tela. Njena majka Svetlana bila je zgrožena, jer vlasniku salona nije palo ni na kraj pameti da od maloletnice traži saglasnost njenih roditelja. Šesnaestogodišnjoj devojčici bez predomišaljanja urađen je pirsing na jeziku.
- Nisam prekršio ni jedan zakon. Mislim da su devojčica i njena majka trebale da razgovaraju o tome pre nego što se devojčica odlučila na taj korak, ali ja sa tim nemam veze. Majka može da svrati u salon sa svojom ćerkom, skinućemo pirsing i vratićemo pare. Nema nikakvih problema - kaže Saša Dukić, vlasnik SZR „Saša".
Zakon kasni za životom
Bukvalno na svakom ćošku niču raznorazni, često samozvani saloni za pirsing i tetovažu, a ljudi koji u njima rade najčešće nemaju ni približno dovoljna medicinska znanja. Nemaju ni moralnih dilema da li maloletniku, koji nije dovoljno zreo da odlučuje o svojim postupcima, mogu da rade ozbiljne intervencije na telu. Važno je samo da mušterija ima novac. Ipak, ima i mnogo ozbiljnijih salona i primera.
- Svaka maloletna osoba, koja dođe kod nas, mora nam dati na uvid ličnu kartu, a ukoliko ima manje od 18 godina mora biti prisutan i jedan roditelj. Oni potpisuju izjavu pod krivičnom odgovornošću da su saglasni da se njihovo dete na određenom mestu tetovira i mora da se naglasi da li dete boluje od nečega - kaže Iris Dubajić, „bodi pirser" u salonu „Sinđel", i dodaje da su u salon svraćali čak i četrnaestogodišnjaci.
Član Gradskog veća zadužen za zdravstvo Vladan Šubarević kaže da je ova delatnost zakonom potpuno nepokrivena. Saloni za pirsing i tetovažu se mogu otvoriti kao i bilo koja druga radnja. Registruje se kod Agencije za privredne registre, a ima status kozmetičkog salona i svrstava se u grupu „frizerskih i drugih radnji". Da bi se otvorio studio za tetoviranje i pirsing dovoljno je ispuniti, sanitarne, komunalne i, ukoliko se salon nalazi na značajnijoj lokaciji, turističke uslove.
Lekari upozoravaju da su „kućne radionice" i neregistrovani saloni rizični i zbog mogućeg obolevanja od nekih opasnih zaraznih bolesti. Najčešće su zaraze hepatitisom C i HIV virusom.
Pirsing i tetovaža postali su toliko popularni poslednjih godina među beogradskim tinejdžerima, da se oni masovno, naročito leti, bacaju na ukrašavanje tela nerazmišljajući o posledicama. Uglavnom traže da je nešto „malo jeftinije" i da se ne traži „komplikovana procedura" pitanja roditelja za dozvolu. To koriste svakojake „zanatlije".
- Mnogi „bodi pirseri" i „tatu majstori" materijal nabavljaju u zemlji. Oni koji tek otvaraju ovakve salone, nemaju dovoljno novca i za tetoviranje koriste tinte i mešaju ih. Neki upotrebljavaju i nesterilisane igle i alat. Treba da postoji precizan pravilnik o ovoj delatnosti, jer tetoviranje ili pirsing nije bubuljica, već opasan posao - kaže Snežana Dubajić, vlasnica „Sinđela".
Kriza identiteta
Psiholozi tvrde da se deca sve češće odlučuju na tetoviranje i pirsing zbog nedostatka identiteta i osećaja pripadnosti određenoj grupi.
- To jeste trend, ali i samopovređivanje, što najviše i plaši, jer se radi o agresivnom i bolnom aktu. Adolescenti na taj način žele da pripadnu grupi „istetoviranih", jer osećaju da ne pripadaju okolini i niko im se u dovoljnoj meri ne posvećuje. Na ovu pojavu utiče i društvo, koje im ništa ne nudi u budućnosti i deca nemaju nikakvu nadu da će se bilo šta promeniti - objašnjava dečji psiholog Gordana Nikolić i dodaje da je ovakav postupak adolescenata svojevrsni bunt.
Samouki majstori
Za posao pirsinga i tetovaže ne postoji ni kurs, ni škola. Ovi umetnici najčešće uče od proverenih majstora, prate njihov rad i asistiraju im.
- Bila sam samouki slikar. Međutim, da bih se bavila ovim poslom, učila sam zanat od jednog majstora iz Švajcarske. Pomogao mi je i jedan profesor iz Šapca. Svoje znanje sam prenela na ćerku, koja mi je godinama asistirala i sada je najbolji „bodi pirser" u gradu - priča Snežana.
