Izvor: Politika, 04.Okt.2012, 16:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U vrtić posle treće godine
Celodnevni program pohađa 62 odsto mališana, a 30 procenata takozvani poludnevni program. – Iz godine u godinu u vrtiću deca stiču životne veštine.
Više od polovine mališana u Srbiji ne ide u obdanište, a činjenica je i da više od polovine roditelja ne prepoznaje značaj predškolskog obrazovanja za razvoj dece. Od 177.000 mališana koji imaju tri do pet i po godina, u vrtiće je upisano 84.000, a 93.000 nije.
Predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem u najvećoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << meri nisu obuhvaćena siromašna, romska i deca iz seoskih sredina, upravo one grupe mališana kojima je predškolsko obrazovanje najpotrebnije – o tome svedoči najnovija studija pod nazivom „Ulaganje u obrazovanje u ranom detinjstvu”, čiji su rezultati nedavno objavljeni, a nastala je kao plod saradnje Unicefa i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Među mališanima kojima je boravak u vrtiću svakodnevica, približno 62 odsto pohađa celodnevni program, a 30 procenata takozvani poludnevni program. Samo sedam odsto dece u obdaništu provodi tri do četiri sata dnevno u toku radne nedelje, pohađajući kratke programe prvenstveno osmišljene da podstiču razvoj, a ne da imaju ulogu „čuvanja deteta”. U gradskim sredinama sa višom stopom zaposlenosti roditelji upisuju decu u obdanište uglavnom zato što kod kuće nema ko da ih čuva.
– Beogradska deca uglavnom idu u vrtić i pre obaveznog pripremnog predškolskog programa. Čak i roditelji koji nisu zaposleni i mogli bi da čuvaju decu kod kuće šalju mališane u obdanište, da se ne bi odvajali od društva. Tako da kada postanu prvaci u jednom odeljenju najviše je troje-četvoro koji su u vrtiću pohađali samo obavezni program pripreme za školu. Toliko je trenutno kod mene dece koja posle nastave ne ostaju u boravku do 18 sati – kaže Danijela Ardolić, učiteljica u OŠ „Sveti Sava”.
Oslanjajući se na dugogodišnje radno iskustvo, Ardolićeva ocenjuje da se prednost odrastanja u vrtiću ogleda u osamostaljivanju dece.
– Iz godine u godinu u vrtiću deca stiču životne veštine. Emocionalno sazrevaju, razvijenija im je komunikativna kompetencija i socijalna inteligencija, jer se u grupi navikavaju da izlaze na kraj vršnjačkim razmiricama i dele radost sa drugom decom. Mališani koji su prezaštićeni, takoreći izolovani pod roditeljskom brigom i pažnjom, kada stasaju za školske klupe u prvo vreme se teže snalaze u grupi, odnosno odeljenju – obrazlaže Ardolićeva.
Predškolski program, boravak u vrtićkoj grupi uopšte, deci je neophodan iz više razloga, saglasni su stručnjaci. Klinci uče od vršnjaka, uče se redu, navikavaju se na određeni dnevni ritam, imaju organizovano vreme sa posebno osmišljenim aktivnostima koje je vaspitač unapred isplanirao i priredio u skladu sa uzrastom i potrebama mališana.
– Te aktivnosti doprinose sveukupnom razvoju deteta i njegove ličnosti. Zato je dobro da je dete upisano u vrtić, naročito posle treće godine. Ne kažem da jaslene grupe ne valjaju. Ali, mališane do treće godine dobro će čuvati mama ili baka i posvetiti im više pažnje nego što vaspitač može u ustanovi gde istovremeno brine o desetoro dece. Jasle deci nisu neophodne nego roditeljima koji nemaju gde da ostave decu dok su na poslu, a bezbrižni su kad znaju da su im dečica sigurna u obdaništu – zapaža Nevenka Kraguljac, pedagog u OŠ „Filip Filipović”.
Posle treće godine detetu je potrebno da ide u vrtić, makar na nekoliko sati da organizovano provodi vreme u društvu vršnjaka u raznim radionicama pevanja, slikanja, igranja i pod rukovodstvom vaspitača, napominje pedagog.
– U vrtiću deca nauče mnogo, pre svega o životu. To je novi svet za dete u kojem ima više vaspitača i dečjih grupa, starijih i mlađih devojčica i dečaka, tu je ručak u društvu vršnjaka koji je spremila kuvarica, pa tetkica koja se stara da sve bude čisto... Sve su to nova iskustva, možda i važnija od učenja u najužem smislu reči. Dete će shvatiti da nije samo i ne može da opstane samo. U obdaništu ono je isto među jednakima, a ne u centru pažnje i očekivanja roditelja – pojašnjava Nevenka Kraguljac.
M. Simić-Miladinović
-----------------------------------------------------------
Predškolci u „večernjoj smeni”
Vrtići koji zbog potreba roditelja rade i u „večernjoj smeni” (od 15.30 do 21.30 ili od 16 do 22 sata) nisu novina u Starom gradu, Novom Beogradu, na Vračaru, Savskom vencu, u Obrenovcu. Večernje grupe uskoro će dobiti Voždovac i Palilula, jer radno vreme od 9 do 17 sati sve češće onemogućava mame i tate da preuzmu klince iz obdaništa pre 18 časova, a i kasnije. Zato stotine malih Beograđana umesto u porodičnom gnezdu oko 19 sati večeraju – u vrtiću i ostaju u krilu vaspitača satima pošto padne mrak.
– Svakodnevna odvojenost mališana od roditelja, od ujutru do uveče, nije poželjna. Posledice tuge i sete za vremenom u društvu mame, tate, braće i sestara mogu biti za ceo život, počev od nedovoljne razvijenosti emocija. Ne morate biti stručnjak da uvidite koliko je nagomilanih osećanja u detetu koje žudi za pažnjom roditelja, da im ispriča šta je proživelo, iščekujući ih na vratima vrtića i posle 19 sati. Odvojenost mališana od bližnjih vodi do otuđenosti od porodice, brkanja uloga roditelja i vaspitača. Deca koja detinjstvo provedu u celodnevnom boravku, prvo u vrtiću a onda u školi, ostaće uskraćena za spoznaju porodičnih odnosa, i to nije njihov izbor nego izbor roditelja. A mame i tate treba da se zapitaju da li od sedam ujutru do deset uveče zaista nemaju vremena za svoju decu – kaže Nevenka Kraguljac, pedagog.
objavljeno: 04.10.2012
