Izvor: Politika, 01.Feb.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U svratištu za beskućnike popunjeni i hodnici
U Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici boravi 134 štićenika, a kapacitet ove ustanove je 104 mesta.
U jedinom prestoničkom Prihvatilištu za odrasla i stara lica, onom u Kumodraškoj ulici, mesta za smeštaj gotovo da više nema ni u hodnicima. Tamo je trenutno 134 štićenika, što je tridesetak više nego što je maksimalni kapacitet soba ove ustanove.
Prihvatilište je tesno u odnosu na potrebe i u ostalim periodima godine, ali najviše beskućnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Kumodraškoj potraži utočište kada temperatura padne ispod nule, kao što je slučaj poslednjih dana.
– Ja sam se smestio ovde, između dva ve-cea, tu je jedino bilo mesta. Ali meni je i to dovoljno – kaže novopridošli „stanar”, pokazujući nam gde mu je postavljen dušek i kofer.
Ovde su zbrinuti ne samo beskućnici iz Beograda, nego i raseljeni sa Kosmeta i ljudi iz cele Srbije čije je rođake i porodicu nemoguće pronaći. Neke nazivaju i „bezimenima”, jer nemaju nikakva dokumenta.
– Možemo da prihvatamo još samo one kojima je zbog opasnosti od smrzavanja ili neke bolesti ugrožen život. Jer, mnogi su ovde već duže vreme, jedna korisnica kod nas je već gotovo deset godina. Imamo štićenike koji u dom dolaze samo kada su velike hladnoće, a ove zime tu je i petnaestak osoba koje nisu dolazile ranije – objašnjava Gordana Đurđević, stručna saradnica prihvatilišta.
Većina onih koji su ovde potražili utočište je srednje životne dobi, ali nije mali ni broj starijih. Zaposleni se svakodnevno dovijaju kako na istom prostoru obezbediti što veći broj mesta za smeštaj. Prostor koji ne zauzimaju gusto zbijeni kreveti prekriven je dušecima, poslaganim jedan do drugog.
– Najvažnije je da nema svađe oko mesta. Bitno je samo da se ogrejemo i pojedemo nešto – ističe jedan od „stanara”, objašnjavajući nam da su životno najugroženiji štićenici, među kojima mnogi boluju od demencije, smešteni u dve posebne sobe.
– Kada nam stigne neko u posebno teškom stanju, odmah pronalazimo mesto gde možemo da ga zbrinemo. Dešavalo se da ih, kada vidimo da ne možemo da ih vratimo na ulicu, smestimo u čekaonicu, ako baš ne bude slobodno nigde drugde – kaže Gordana Đurđević.
Ona dodaje da, osim nevoljnika koji se sami prijave ili ih dovezu policija ili Hitna pomoć, dolaze i oni koje dovode prijatelji ili čak članovi porodice, jer nemaju nikakvu mogućnost da se staraju o njima. Problem je što se većina ovde zadržava i kada prođe zima jer, kako kažu, „nemaju kuda”.
– Mnogi koji su ugroženiji od njih ne traže našu zaštitu. To je stvar ličnog izbora. Po zakonu, niko nikog ne može da uputi u Kumodrašku protiv njegove volje – precizira Gordana Đurđević.
Najbolje rešenje bilo bi da se prošire kapaciteti, što je i ranije obećavano.
– Kada bi se to ostvarilo, ovde bi za nekoliko dana bilo dvostruko više ljudi nego sada – zaključuje saradnica prihvatilišta.
N. B. – M. D. Đ.
-----------------------------------------
Nova prikolica za Ladislava
Devedesetpetogodišnji Ladislav Milunović, koji sa tri psa i mačkom živi u oronuloj kamp-prikolici pored Zemunskog groblja, za sada neće biti prinudno raseljen, a broj onih koji žele da mu pomognu svakodnevno raste. Posle interesovanja medija za njegov slučaj, članovi „Fejsbuk” grupe „Pomoć za beskućnike sa životinjama” pokrenuli su inicijativu da mu se kupi novija prikolica.
Milunović, koji je po nalogu inspekcije, a na zahtev pojedinih komšija, trebalo da se iseli iz Ulice Sibinjanin Janka, u Zemun se vratio prošle jeseni. Kamp-kućicu je postavio tačno preko puta kuće u kojoj je nekada živeo. Kaže da je za vreme Drugog svetskog rata bio u radnom logoru u Nemačkoj i da je za to dobio odštetu, bez koje je, sticajem okolnosti, u međuvremenu ostao. Bio je vlasnik kamenorezačke radnje, ženio se četiri puta, a u Nemačku mu se odselila ćerka sa kojom odavno ne kontaktira. Ladislav dalje priča da je stan u kojem je živeo ostavio pastorki. Jedno vreme živeo je u napuštenom „fići”, koga je pre tri godine zamenio kamp-prikolicom.
Ovaj devedesetpetogodišnjak nije korisnik narodne kuhinje, prima penziju od 11.000 dinara, ali kaže da mu novac i nije potreban – osim da kupi hranu za svoja tri psa i mačku.
objavljeno: 01.02.2011.
.jpg)
