Izvor: Politika, 10.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za "Karađorđem"
Kako je 1911. snimljen prvi srpski igrani film "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" kojem se sedamnaest godina kasnije gubi svaki trag...
Dugo se verovalo, a još više nameštalo, da je naš prvi igrani film "Slavica". Bilo je, srećom, ljudi koji to poluvekovno nametanje nisu prihvatali, pa su počeli da u starim novinama (a gde bi na drugom mestu) tragaju za onim što su načuli. Posebnu upornost u traganju za izgubljenim filmskim blagom pokazali su Bosa Slijepčević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prof. dr Dejan Kosanović, prof. dr Petar Volk i dr Srđan Knežević. Već krajem šezdesetih godina gotovo sve se znalo o prvom srpskom igranom filmu nazvanom "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa", kasnije kratko nazvanog "Karađorđe".
Tako je utvrđeno i kako je došlo do snimanja ovog filma. Bio neki Svetozar Botorić iz sela Opaljenik kod Ivanjice koji je, trbuhom za kruhom, stigao u Beograd. Radio je najpre kao kelnerski pomoćnik, a onda je, bogami, napredovao, pa je stekao pravo da nosi novčanik i naplaćuje usluge. Postao je kelner. E, dinar na dinar, pa je tako naš Botorić uštedeo novac kojim je mogao da kupi celu kafanu. Nije prošlo dugo, zaradilo se, pa je zakupio, a posle i kupio najbolji hotel u Srbiji, slavni "Pariz" nasred Terazija. Svetozar je imao i bakalnicu, drvaru, ali i kafanu na Vračaru, poznatu "Botorićevu vilu".
Sve što je novo njega je opčinjavalo. Zato je i najveću salu u hotelu "Pariz" izdavao za bioskopske predstave 1907. i 1908. godine. Mudar je bio Botorić, jer je znao da mu sve to bogatstvo ništa ne vredi ako ne ostavi nešto za pokoljenja, da ga dugo pamte.
Tog vremena sećao se i Čiča Ilija Stanojević, kada je novinarima 1922. godine pričao kako je došlo do snimanja prvog srpskog filma "Karađorđe". Kaže, sredinom 1911. godine pozvao ga je na ručak i poverljiv razgovor Svetozar Botorić, trgovac i vlasnik hotela "Pariz". Zamolio je našu glumačku legendu da mu se pridruži u osnivanju "Udruženja za izradu srpskih filmova". Čiča Ilija bi režirao filmove, a Sveta bi sve to finansirao. Botorić je inače već dobro sarađivao sa najvećom svetskom filmskom kućom "Braća Pate" iz Pariza. Bilo bi tu dobre zarade, a i ostavštine za narod.
Dogovoreno – učinjeno. U Beograd je ubrzo iz Pariza stigao snimatelj Luj de Beri. Čiča Ilija Stanojević je napisao scenario na osnovu drame "Karađorđe" pisca, reditelja i pozorišnog glumca Miloša Cvetića. Poslužio se i epizodama iz narodne pesme "Početak bune na dahije", a koristio je i zapise drugih autora. On je i režirao film u kojem su igrali, sem Čiča Ilije, i Dobrica Milutinović, Milorad Petrović (u ulozi Karađorđa), Jevrem Božović, Raja Pavlović, Sava Todorović i Aleksandar Milojević. Film je sniman od polovine jula do polovine avgusta 1911. godine, na obalama Dunava i Save, na Adi Ciganliji, Kalemegdanskoj tvrđavi, u Topčideru i na Banjici. Snimanje filma je stajalo 20.000 dinara. Premijera je održana u hotelu "Pariz" 23. oktobra 1911. godine. Istoga dana film je u prestonoj sali dvora gledao i kralj Petar Prvi Karađorđević. Posle je prikazan u Nišu, Smederevu, Valjevu, Skoplju i Sarajevu. Poslednji put ovaj film su 1928. videli naši ljudi u SAD, kada im je rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazao "Karađorđa". To je bio poslednji trag o ovom filmu o kojem se posle više ništa nije čulo.
Početkom šezdesetih godina počela je prava potraga za "Karađorđem". Istoričari filma prevrnuli su i zemlju i nebo ne bi li našli bar metar, samo metar filmske trake kojim bi se moglo dokazati postojanje prvog srpskog igranog filma. Za njih je ova potraga postala noćna mora. Bosa Slijepčević je još 1963. godine pomoć zatražila i od kinoteke filmskog preduzeća "Braća Pate" u Francuskoj, čiji je snimatelj Luj de Beri svojom kamerom ovekovečio priču o Voždu. Nažalost, 2. maja iste godine otuda izveštavaju da u njihovim arhivama nisu našli nikakav trag filmu o srpskom ustanku 1804. Čak su bili izričiti i napisali joj da nikada nisu imali film koji se zvao "Karađorđe". Niko nije znao ni za snimatelja Luja de Berija, iako je na njegovoj vizitkarti bila ispisana tačna adresa firme "Braća Pate" u Vensanu. Pregledani su svi spiskovi zaposlenih u obimnoj arhivskoj građi, snimatelju ni traga. Za njega nisu čuli ni francuski istoričari, oni koji su odlično poznavali period nemog filma.
Prof. dr Dejan Kosanović je 1969. godine pregledao, u ime Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, francuske filmske arhive. Nigde ništa.
Tračak nade je dao kraljević Tomislav Karađorđević, kada je 30. marta 1992. godine posetio Jugoslovensku kinoteku. Tada je on potvrdio da je njegov otac, kralj Aleksandar Karađorđević, posedovao jednu kopiju filma "Karađorđe" koji je, kako se sećao princ, voleo i često gledao. Dvor na Dedinju je odmah pretražen, ali filmu ni traga. U potrazi za prvim srpskim filmom, kojoj se priključio i Radoslav Zelenović, novopostavljeni direktor Jugoslovenske kinoteke, nije mogla da pomogne ni Jelena Roš, iz jednog francuskog manastira, na koju je naše istoričare filma uputio kraljević Tomislav Karađorđević. Na kraju su od "Karađorđa" svi digli ruke. Sve kopije filma su, kako se verovalo, ili uništene ili propale u zemlju – druge nema.
U to vreme, krajem šezdesetih godina, jedan predškolac je mislio samo na igru. Živeo je u Novom Beogradu, u jednom soliteru, na 18. spratu. Ničim nije nagoveštavao da bi on jednog dana možda mogao biti stvarni, naš Indijana Džons, možda sličan Hauardu Karteru koji je otkrio Tutankamona, ili steći slavu Hajnriha Šlimana, nalazača Troje. Tada ništa nije znao o prvom srpskom igranom filmu niti ga je to interesovalo. Tek je u 17. godini počeo redovno da posećuje Jugoslovensku kinoteku i gleda sve projekcije starih filmova. Upisao je Fakultet političkih nauka. Sa diplomom ovog fakulteta 1990. godine je našao posao u "Hajatu". Tako je Aleksandar – Saša Erdeljanović postao zamenik šefa obezbeđenja u elitnom hotelu u Novom Beogradu. Posle nekoliko godina, budući da je noću bio zaposlen, počeo je danju da radi u kulturnoj rubrici Radija 202.
– Na RTS-u je 1995. godine pokojni Nebojša Đukelić pokrenuo nagradni kviz "Vek filma". To je bila moja oblast. Prijavio sam se da učestvujem u kvizu i, na kraju, pobedio sam. Dobio sam kao nagradu "jugo floridu" i nešto siće. Tada je stigla i ponuda od Jugoslovenske kinoteke za zaposlenje. Postao sam stručni saradnik. Želeo sam da radim ono što volim, pa mi nije bilo krivo ni zbog mnogo manje plate. Posle sam dobio mesto glavnog stručnog saradnika za strane filmove. Od 2001. godine sam upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke – kaže Erdeljanović koji će, sticajem okolnosti zahvaljujući stručnosti, radoznalosti i avanturističkom duhu, u Budimpešti marta 2003. naići na prvi trag o "Karađorđu", filmu koji će posle niza neverovatnih događaja biti prikazan 14. februara 2004. godine u Narodnom pozorištu, u čast 200 godina postojanja moderne srpske države.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 10.11.2006.]
.jpg)
