Izvor: Politika, 28.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ime naroda
Trebao mi je zaista jak razlog da tog bljutavog dana promolim nos i prevalim pola grada, zarad pića u kafani neprikladnog imena za ovo doba godine – "Sunce". Mada, znao sam da on nikada ne zove uludo i da poziv, baš u tu gostionu, znači da ćemo opet nazdraviti nekom apsurdu i neiscrpnoj ljudskoj gluposti, kako smo to već toliko puta činili u "Suncu".
Već su bili tu kada sam stigao. Moj dragi prijatelj i njegova nova "pratilja" – bezlično plava sudska koverta. Kavaljerski, prvo sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pružio ruku "njoj". Tipična "sponzoruša". Jedva da su zajedno nekoliko sati, a već ga je olakšala za 4.000 dinara i nešto siće na ime sudskih troškova. Sve to, naravno, "u ime naroda", koji od toga neće imati baš nikakvog ćara...
No, vratimo se malo unazad, nekoliko meseci pre ovog "pasjeg" dana kada je mom pivskom sabratu, trećeg dana posete Srbiji, u goste došla poznanica iz Francuske i kada je zapravo počelo sve.
Poštujući stari udbaški zakon o obaveznom prijavljivanju policiji stranih gostiju, otišli su njih dvoje do SUP-a na Savskom vencu da prebrinu i tu brigu. Ljubazni referent je uzeo njihova dokumenta, prosto ne verujući da se još neko pridržava pomenute odredbe i jednako ljubazno im, posle nekoliko minuta, vratio ista, uz papir pride.
– To vam je prijava, jer niste u predviđenom roku od 12 sati po ulasku u zemlju prijavili gosta iz inostranstva – ritmičkom ljubaznošću je referent rastumačio bledunjava slova felerične pisaće mašine na jeftinoj hartiji, mom zbunjenom prijatelju.
Uzalud objašnjenje da gošća kod njega nije došla prvog, već trećeg dana ture kroz Srbiju i da samim tim nije mogao da ispoštuje dvanaestosatni rok za "dojavu". Vreme jeste relativno, ali ne baš toliko. Osim ako se ne naredi drugačije, ili ne propiše zakonom.
Uzalud i jedino smisaono pitanje: "A šta bi bilo da uopšte nismo došli ovde?!" Odgovor je iznova potvrdio staru pretpostavku da su pravo, pravda i razum u dubokoj svađi.
– Nikom ništa. Baš ništa ne bi bilo... – iznova je referent organa javnog reda i mira, gonjenja i još koječega pokazao zavidno poznavanje pravne problematike i terminologije.
Rečju, kažnjen je, jer je ispoštovao zakon. U suprotnom, sada bi imali za desetak tura više, a simpatična Francuskinja bi ostala uskraćena za blagoslov poznat kao: poslovični šarm beogradskih policijskih referenata.
Žao mi je prijatelja, iskreno. S druge strane, zadovoljan sam, jer je i ovo viđenje u dragom nam kafančetu ispunilo očekivanja. Eto, opet nazdravljamo nekom od silnih apsurda beogradske svakodnevice.
Možda bi mu bilo lakše da zna koliko se osećam privilegovanim što sedim u društvu čoveka koji je zbunio sistem – poštujući ga. Mali korak za njega, ali veliki za onog referenta kojem kolege još ne veruju da mu se posle toliko godina napokon isplatilo sedenje za zaboravljenim šalterom u zapećku propisa i zakona. Pravda je slepa, ali izgleda da ima i nekih mentalnih nedostataka...
Na kraju krajeva, šta bi s onim: "Beograd, grad otvorenog srca?!" Treba li tome dodati i "otvorene šaltere" za markiranje svakog stranog gosta?! Treba li domaćini da rade posao policijskih službenika na graničnim prelazima?!
Kako da objasnim babi iz Crne Gore da zbog toga što je sa stanice trkom vodim u SUP da popišu nju, sir, kajmak i pršutu ne znači da je iko smatra potencijalnim teroristom. Samo poštujemo zakon po kojem je ona "element" u čije kretanje valja biti upućen.
S obzirom na njene godine i brzinu koraka to i nije neki problem. I 12 sati bi nam bilo malo da stignemo do najbližeg "ljubaznog referenta", ali na sreću sad znam za jadac. Okasnim li, neću ni otići. Četiri hiljadarke više u novčaniku. Malo li je...
[objavljeno: ]
