Izvor: Politika, 29.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U hipermarketima jeftinije i do 30 odsto
Na beogradskom tržištu cene najniže u „Tempu” i „Rodi”, dok se u supermarketima isplati kupovina samo nužnih namirnica. – Lokalne bakalnice na ćošku uglavnom skupe
Uz striktno pridržavanje unapred pripremljenog spiska potrebnih namirnica kupovina u hipermarketima, na obodu grada, isplativija je i do 30 procenata u odnosu na lokalne prodavnice.
Ovo je pokazalo istraživanje „Politike” u kome smo uporedili cene desetak slučajno odabranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proizvoda u supermarketima i hipermarketima (keš end keri formata), kao i jednoj maloprodaji u beogradskom naselju Žarkovo.
Ovakvom potrošačkom logikom vodi se, po svemu sudeći, sve veći broj potrošača koji se protiv stalnih poskupljenja hrane bore tako što sve strpljivije, obično vikendom, stoje u dugačkim redovima. Ispred naplatnih kasa čeka se i do pola sata, a trgovci kažu da subotom i nedeljom, kada se obavljaju velike kupovine, imaju i do 30 odsto više mušterija. Za većinu ovakvih „vikend” kupaca niža cena od oko 100 dinara za, recimo, kilogram praška dovoljan je razlog da se pređe pola grada. Male bakalnice i prodavnice na ćošku tako gube trku sa trgovinskim lancima.
Zahvaljujući broju prodajnih objekata, veličini prodajnog prostora i količinama robe koju nabavljaju velike trgovinske kompanije, poput „Delte”, „Merkatora” (u čijem sastavu posluje „M Rodić”), imaju mogućnost da diktiraju uslove dobavljačima, traže dodatna sniženja, ali i probijaju rokove plaćanja što su sve češće zamerke proizvođača upućene ka trgovcima. Često je trgovina vezana sa proizvodnjom velikog broja namirnica što dodatno snižava cenu.
Prednost velikih je i što imaju mogućnost da kreditiraju kupce tako što im odobravaju plaćanje na odloženo čekovima. U „Tempu” je uslov da račun bude veći od 5.000 dinara (u tom slučaju naplata stiže tek posle tri meseca), dok se „M Rodiću” i „Merkatoru” svaka kupovina, bez obzira na iznos, može platiti počekom na 60 dana, odnosno na 90 za robu u vrednosti višoj od 9.000 dinara. Trgovinske kompanije ovog ranga često organizuju i značajne popuste i akcije i to uglavnom zajednički sa proizvođačima ili uvoznicima koji se odriču dela zarade da bi promovisali robu. U retkim slučajevima prodavci su spremni da od svojih pazara odbiju deo trgovinskih marži, što pravdaju velikim troškovima za opremu radnji i plate zaposlenih.
Da li potrošači kupovinom u hipermarketima uspevaju da zakrpe rupe u kućnom budžetu? Dovoljno će reći dupke puni parkinzi u toku vikenda. Ali na slično upućuje i statistika. Prema istraživanju kompanije „GFK” iz 2005. godine (koja je tri godine zaredom ispitivala kupovne navike građana) samo 4,7 odsto potrošača u Srbiji išlo je u velike kupovine u klasičnim hipermarketima. U diskontima poput sadašnjih „keš end keri” radnji na periferijama gradova jednom ili dva puta nedeljno snabdevao se samo jedan procenat kupaca. I bez opsežnog anketiranja jasno je da su se navike za četiri godine značajno promenile i da bar 15 do 20 odsto građana, redovno ili povremeno, pokušava da uštedi kupujući na veliko u hipermarketima.
I. Albunović
[objavljeno: 29/11/2008]
