Izvor: Kurir, 08.Maj.2011, 17:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U KONTEJNERU ZA ĐUBRE LEŽE PARE
Beograđanka I.V, nije mogla da nađe posao pa je počela da prevrće po kantama za smeće. Kada je pronašla punu kesu starih satova, vrednih više stotina evra, prelomila je i počela iz smeća da skuplja - slike, avane, svećnjake, nakit, stari novac...
BEOGRAD - Da se od prodaje stvari pronađenih u kontejneru, bilo da je reč o "starini” ili o sekundarnim sirovinama, može i zaraditi potvrđuje sve oštrija konkurencija za to "radno mesto”, koja je istovremeno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << prema oceni sociologa, pokazuje da danas nije lako naći posao.
Sakupljanje sekundarnih sirovina u Srbiji je jedini izvor prihoda za oko 30.000 do 50.000 građana, dok procene o broju onih koji zarađuju prodajom bačene garderobe, ćilima ili svećanjaka - nema.
Beograđanka, koja je po struci trgovac, sa završenom srednjom školom, pre nekoliko godina je počela da "istražuje” po kantama, jer je više desetina razgovora za posao bilo bez uspeha.
Ona priznaje da ima sve više "kolega”, koji se praktično utrkuju, a neretko i svađaju oko toga ko je prvi stigao do kontejnera.
Zbog porodice, sakrivena iza inicijala I.V, ona je podelila svoju životnu priču - ostala je trudna, a po povratku sa porodiljskog odsustva sačekao ju je otkaz, i tada je počela njena bezuspešna potraga za poslom.
Usledilo je po nekoliko meseci rada u butiku, trafici, pekari... ali joj, kako tvrdi, niko nije ponudio ugovor, a ni njen suprug nije zarađivao dovoljno, pa je odlučila da počne da sakuplja sekundarne sirovine.
Međutim, kada je na početku nove "karijere” u kontejneru pronašla "punu kesu” starih satova, vrednih više stotina evra, prelomila je i počela da skuplja "starinu” - slike, avane, svećnjake, nakit, stari novac... I.V. se svog posla ne stidi, a suprug, koji trenutno radi u trafici, je njen izbor podržao i ume, kada ima slobodan dan, i da je odmeni. Ona strahuje samo da je ne vide školski drugovi njene kćerke, koji misle da radi kao prodavačica.
"Reč je o deci koja tek ulaze u pubertet i ne želim da joj se podsmevaju", kaže I.V.
Na "posao” odlazi uredna i čista, pešice ili biciklom, a njene "kolege” često kontejnere obilaze i kolima - izađu, uzmu šta im je potrebno i nestanu... Tako da ih malo ko primeti.
Taj "poziv” je, kaže, ranije bio rezervisan isključivo za ljude "sa margine”, ali se situacija, usled loših ekonomskih prilika, promenila.
I.V. nije želela da otkrije koliko zarađuje, rekavši u šali da je to "poslovna tajna”. Zarada, kako je dodala, nije loša, ali ni sigurna.
Ona je, ipak, otkrila da mesingane avane i svećnjake prodaje po hiljadu dinara, starinska ogledala su nešto skuplja, a za sliku Stojana Trumića, za koju su joj rekli da vredi 1.400 evra, na crnom tržištu je uspela da dobije tek 400.
Sreća ju je poslužila i kada je iz starih farmerki, koje je izvukla iz kontejnera, ispalo 30 evra. Jedan od njenih "kolega” je, kako je dodala, pronašao je nemači šlem iz Drugog svetskog rata sa rupom od metka, koju je, na prvi pogled bilo nemoguće primetiti. Za taj deo nemačke uniforme dobio "debelu lovu”, dodala je I.V. uz osmeh.
Vremenom je, navodi, "ušla u štos” i sada tačno zna šta treba da ponudi onima koji sakupljaju antikvitete, a šta da "iznese” na pijacu.
I.V. ne krije da je jedna od onih koji "Gradskim pijacama” prave probleme, jer prodaju na tezgi gde to nije dozvoljeno - kada kontrole nema u ranim jutarnjim i kasnim popodnevnim satima. Polovne stvari u tom periodu mogu se naći na mnogim pijacama, u šta se uverio Tanjugov reporter na Bojlonijevoj i Kaleniću.
Prodaja takve robe na tezgama, izričiti su u "Gradskim pijacama”, nije dozvoljena. Izuzetak su samo pijaca na "Miljakovcu”, gde mesečna rezervacija tezge košta 374, a dnevni zakup 115 dinara i Otvoreni tržni centar na Novom Beogradu, u kojem je, takođe, ostavljen prostor za "neformalne prodavce".
Protiv nelegale prodaje, kažu u "Gradskim pijacama”, svakodnevno se bore specijalni timovi sastavljeni od zaposlenih u tom preduzeću, tržišnih i komunalnih inspektora i pripadnika policije, a rezultati ne izostaju.
I.V. je više puta doživela da je oteraju sa pijace, ali ističe da nije u njenoj prirodi da se žali na uslove rada. Ume, dodala je, da bude ponižavajuće "preturati” po smeću, pa svoju i okolne ulice redovno "izbegava”.
U istoj su situaciji i individualni sakupljači sekundarnih sirovima - papira, plastike i metala, koji mahom žive ispod granice siromštva, a svoj socijalni hendikep su uspeli da pretvore u profesionalnu veštinu.
"Činjenica je da uspevaju da prežive godinama unazad, ali to nikada nije dovoljno i nikada siguran novac. Ne ostvaruju pravo na penziju, kao ni na bolovanje, a priroda posla zavisi od sreće”, istakao direktor Centra za razvoj socijalnog preduzetnišva Mišo Babović.
Na tržištu sekundarnih sirovina ustanovljen je cenovnik: najbolje se plaća bakar - oko 380 dinara po kilogramu, pa je to razlog i čestih krađa telefonskih kablova, oluka i delova spomenika.
Centar je 2008. godine, sakupljkačima organizovao obuku kako bi im pomogao da za sakupljene sirovine dobiju bolju cenu. Ta obuka je "pokrila” nekoliko segmenata - od upoznavanja sa karakteristikama i načinom razvrstavanja, preko zakonske regulative do zaštite na radu.
Sakupljači su iz ličnog iskustva, kazao je Babović, znali da je kiselina iz akumulatora opasna, a istraživanja su pokazala da nošenje zaštitnih rukavica nije samo stvar puke higijene, nego elementarne opasnosti po zdravlje.
On je objasnio da je uočeno je da dugogodišnja manipulacija otpadnim gvožđem, bakrom i teškim metalima povećava njihovu koncentraciju u krvi.
Status individualnih sakupljača sirovina, koji rade bez dozvola, formalnog zaposlenja, ali i kvalitetne opreme, prema rečima Babovića, nije održiv na duži period, a trajno rešenje bi mogao biti koncept socijalnog preduzetništva.
Da kategorije stanovništva koje imaju teži pristup tržištu rada i bave se sakupljanjem sekundarnih sirovina treba da dobiju podršku lokalnih samouprava u osnivanju sopstevih preduzeća, smatra i sociolog Slobodan Cvejić.
On smatra da je na institucijama, a posebno na lokalnim administracijama, da pokrenu inicijativu u toj oblasti.
"Ne možemo očekivati da inicijativu za razvoj neke delatnosti nose neobrazovani ljudi”, naglasio je Cvejić, ukazavši da individualnim sakupljačima pre svega nedostaju znanja o tome kako se posluje u firmi.
Sakupljanje reciklažnog otpada, prema njegovom mišljenju, može biti stalni izvor prihoda, ali zarada, kao i u svakom biznisu, zavisi od potražnje, koja u Srbiji nije velika.
"To što se broj onih koji rade u toj zoni povećava jedan je od indikatora problema na primarnom tržištu rada, ali ljudima treba posao i moraju od nečega da žive”, zaključio je Cvejić.
