Izvor: Politika, 18.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tržni centri na rubu propasti
I dok su nekada bili popularni kao gradske šoping destinacije, nadu da tržne centre vreme nije pregazilo jedino daju gužve u njihovim pekarama, menjačnicama i marketima
Slaba prodaja, mali pazari, nedostatak kupaca i loše održavanje muče i tržne centre izvan kruga dvojke. Sazidani pre dvadesetak godina, nekadašnji potrošački hramovi „Piramida”, „Banjica” i „Banovo brdo” od „braće” u strogom centru prestonice razlikuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se samo po dovoljnom broju parking mesta. Spisak zajedničkih karakteristika je podugačak, a trgovci ova tri bazara loše poslovanje uglavnom pravdaju novom konkurencijom – šoping molovima „Delta sitijem” i „Merkatorom”. Plaše se i da pomisle, kažu, šta će ih još snaći kada proradi TC „Ušće”.
– Kada su otvoreni šoping molovi, kao da nam je neko makazama presekao pazare. Prodaja je pala za više od 50 odsto – jada se vlasnik prodavnice ženske odeće u TC „Banjica”.
Da bi zaradili pristojan pazar koji već godinama gotovo da ne prelazi 3.000 dinara dnevno u ovom tržnom centru razmišljaju da vikendom produže radno vreme.
Ni cene zakupa koje ne mogu da se porede sa najamninom poslovnog prostora u „Delta sitiju” ili TC „M-Rodić” u Novom Beogradu koje se kreću od 50 do stotinak evra za kvadrat nisu mamac za trgovce. Zakupnini u šoping molovima koja se neretko plaća i po tri meseca unapred treba dodati troškove za javno održavanje i reklamiranje. Po toj računici, kažu zakupci, za lokal od 100 kvadrata u „M-Rodiću” u startu treba izdvojiti oko 6.000 evra mesečno, dok prosečna visina kirije na Banjici, Banovom brdu i u Bloku 44 ne prelazi 500 evra.
– Cene padaju svakog dana. U zabačenim delovima TC „Piramida” za 300 evra može se iznajmiti prostor. Mnogi zakupci koji na udarnim mestima nude robu planiraju da traže od vlasnika da im spuste mesečnu rentu – kaže zakupac iz „Piramide”.
Dodatnu poteškoću gotovo svim nekadašnjim stecištima kupoholičara stvara i nebriga vlasnika za održavanje lokala. Budući da je reč o privatnoj imovini grad nije dužan da je unapređuje, promoviše...
– Vlasnici samo gledaju kako da uzmu novac i ne zanima ih u kakvom je stanju objekat. Moj gazda nije uložio ni dinar u održavanje objekta od 1995. godine – kaže jedan od prodavaca garderobe u TC „Banjica”.
Premda svesni da nisu dovoljno konkurentni i da moraju što pre da pronađu način da opstanu na tržištu, brinu ih i privremene dozvole na osnovu kojih su pojedini tržni centri sagrađeni, a koje su odavno istekle. Tako je onaj u Sremskoj izgrađen 1989. godine sa dozvolom na samo pet godina. Takvi papiri ne garantuju mu opstanak, podseća Žaklina Gligorijević, direktorka Urbanističkog zavoda.
– Poslovni prostor u objektima sa privremenom dozvolom može se „legalizovati” unošenjem u plan detaljne regulacije. Ti objekti u suštini mogu biti porušeni ali i to je veliki trošak. Zasad nikome u gradu nije u interesu da ih uklanja jer nema ni investitora koji bi na ekskluzivnim lokacijama gradili mnogo skuplja zdanja – objašnjava Gligorijevićeva.
Krajem devedesetih godina prošlog veka pojavile su se ideje o promeni namene nedovoljno isplativih objekta koji zauzimaju prestižne lokacije, ali dosad se na tom planu nije ništa preduzelo. I dok su nekada bili popularni kao gradske šoping destinacije, nadu da tržne centre vreme nije pregazilo jedino daju gužve u njihovim pekarama, menjačnicama i marketima.
D. M. – S. D.
[objavljeno: 18/03/2009]
