Izvor: Politika, 13.Apr.2014, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Triša Kaclerović posle pola veka pomenut samo u čitulji
Navršeno 50 godina od smrti jedinog sekretara KPJ koji osim Josipa Broza nije ubijen. – Jedan je od malobrojnih komunističkih prvaka koji i danas imaju ulicu u prestonici
Triša Kaclerović, jedini sekretar Komunističke partije Jugoslavije koji osim Josipa Broza nije ubijen, Lenjinov prijatelj i saborac i jedan od retkih komunista koji i danas u prestonici ima svoju ulicu – pola veka posle smrti pomenut je samo u čitulji objavljenoj u „Politici”. Sećanje na njega u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << našem listu ovih dana objavile su njegove unuke Ljiljana-Lila Đurđević i Dragoslava-Daga Hadži-Kostić sa porodicama, tačno 50 godina nakon što su vest o smrti ovog revolucionara, novinara i advokata preneli gotovo svi tadašnji mediji uz opsežne članke o njegovom životu.
Biografija protkana burnim detaljima počela je 1879. u Boki u Banatu, Kaclerovićevom mestu rođenja u tadašnjoj Austrougarskoj. Pravni fakultet završio je 1905, a radničkom pokretu priključio se još kao brucoš, 1901. godine.
– Član Centralnog odbora koji je tada rukovodio radničkim pokretom u Srbiji postao je 1902. i počeo odlučno da podržava Radovana Dragovića i Dimitrija Tucovića. Uz portret Svetozara Markovića, Tucovićevu sliku kasnije je uvek isticao u svojoj kancelariji – podseća Dragoslava Hadži-Kostić koja sa sestrom i danas čuva brojne članke i dokumenta o Kacleroviću.
Već u prvoj deceniji 20. veka policija počinje da se interesuje za njega. Radio je na stvaranju radničkih društava po srpskim gradovima i bio urednik „Tipografskog glasnika”, prvog sindikalnog lista u zemlji, lista „Radnik” i saradnik „Radničkih novina”.
Bio je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, a od 1906. do 1907. bio je i sekretar ove stranke. Na Osmom kongresu Socijalističke internacionale 1910. upoznao je Lenjina, koga je ponovo sreo na Drugoj konferenciji u Cimervaldu.
– Deo Prvog svetskog rata proveo je u Skandinaviji, radeći na osnivanju socijalističkih organizacija. Priključio se revoluciji u Rusiji 1917. i aktivno učestvovao u pobedi Lenjina – dodaje Dragoslava Hadži-Kostić.
Kaclerovićeve unuke Dragoslava Hadži-Kostić i Ljiljana Đurđević (Foto R. Krstinić)
Posle rata bio je angažovan 1919. u Centralnom partijskom veću Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). Aprila 1921. postao je član Centralnog odbora KPJ i predsednik poslaničkog kluba komunista. Posle hapšenja partijskog rukovodstva, preuzeo je dužnost sekretara ilegalne KPJ, a zatim je osnovao Nezavisnu radničku partiju Jugoslavije, koja je bila zakoniti oblik tada zabranjene KPJ. To je bilo 1923. kada je i kao glasilo te stranke Kaclerović pokrenuo i časopis „Borba”. Ali već 1924. i ova partija bila je zabranjena, a on je počeo da se povlači iz dnevne politike, pa se 1926. potpuno posvetio advokatskom poslu.
– Bez obzira na to, ostao je u kontaktu sa brojnim saborcima u ilegali. Kada je 1941. Beograd okupiran odbio je da ga napusti, jer više nije bio politički aktivan. Izbegao je hapšenje, a posle Drugog svetskog rata postavljen je za člana privremene narodne skupštine i sudiju Vrhovnog suda Srbije. Penzionisan je 1948. ali su ga i posle toga posećivali mnogi viđeniji predstavnici tadašnjeg režima. Ne samo Tito, nego i Moša Pijade, Koča Popović, Petar Stambolić... – zaključuje Dragoslava Hadži-Kostić, pokazujući nam telegram saučešća koji je povodom Kaclerovićeve smrti porodici poslao Josip Broz.
-----------------------------------------------------------------
Branko Pešić govorio na sahrani
„Politika” je u brojevima posle smrti Triše Kaclerovića, početkom aprila 1964. objavila više članaka o njemu. Prenet je i govor tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića na Kaclerovićevoj sahrani.
– Bio je još do juče jedna od živih veza sa prošlošću, sa istorijom radničkog pokreta naše zemlje, živa uspomena na prve korake mladog, slobodnog radništva Beograda i Srbije, gde je kapitalizam sporo i mučno utirao svoj put, na prve korake, prve nevolje i prve uspehe srpskog proleterijata koji se borio da stvori svoju organizaciju, svoju partiju i zaštiti sebe i svoje interese od primitivne i gramzive klase trgovaca i fabrikanata – rekao je, između ostalog, Branko Pešić.
Soba-legat nestala devedesetih
Ljiljana Đurđević, unuka Triše Kaclerovića, kaže da je radna soba njenog dede posle njegove smrti zaveštana.
– Soba je pripala tadašnjem Istorijskommuzeju Jugoslavije. U njoj je bilo veoma vrednog nameštaja i priručnih predmeta. Soba je bila postavljena kao legat u muzeju, ali je posle raspada SFRJ nestala. Bez obzira na brojne pokušaje naše majke, Trišine ćerke, i ostalih članova porodice, nikada nismo uspeli da utvrdimo šta se desilo i ko je odgovoran za to – kaže Ljiljana Đurđević.
N. Belić – A. Bojović
objavljeno: 14.04.2014.
.jpg)
