Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trčanje
Principijelno sam protiv trčanja! Ma i protiv brzog hodanja, čak. Štaviše, zagovornik sam ideje da se kroz život može proći i ležeći. Dobro, u izuzetnim slučajevima i sedeći, ali samo pod uslovom da je to prelazna faza između stajanja i ležanja...
Umni Zuko Džumhur je davnih dana rekao: „Svakom od nas je u životu dat određen broj koraka i ne razumem zbog čega se neki trude da ih trčanjem što pre iskoriste?!” Pa, kao veliki poštovalac te briljantne misli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dižem glas „protiv” Beogradskog maratona kao „nehumane” manifestacije, čiji je, zapravo, jedini cilj da naivnog čoveka natera da arči noge i svoje životvorno sledovanje koraka. I to još četrdeset i kusur kilometara! Ma, `ajte molim vas...
Pa, da me neko vidi kako trčim od Beograda do Mladenovca (to je otprilike ta kilometraža) sigurno ne bi rekao: „Vidi sportistu”, već: „Vidi, molim te, ludoga čoveka!”
I povrh svega, još me ubeđuju da je trčanje, nadasve, zdravo?! Al`, jadac! Dovoljno baratam istorijom da takve tvrdnje osporim pitanjem: „Ako je toliko zdravo zbog čega je Fidipid, antički glasnik s Maratonskog polja, ispustio dušu čim je trčeći 32 kilometra i 142 metra stigao do Atine?
Naravno, onda neuverljivo potegnu nekakvu labavu argumentaciju: da siroti Fidipid nije bio u treningu, nije imao adekvatnu obuću, verovatno je imao slabo srce, možda je previše pušio, bio je alkoholičar...
Ćutim i slušam ih, s nevericom. Ma, najradije bih pobegao od takvih diskusija ali to podrazumeva da moram da potrčim...
Sve u svemu, kako je ovaj tekst u nastajanju dan pre maratona, a izaći će dan posle njega, bez bojazni da će biti osujećen mogu da otkrijem svoj „pakleni” naum za sabotažu „velike trke”.
Naime, dosad sam, ispijanjem piva u kafani kraj startne linije, pasivno demonstrirao protiv maratona, ali, priznajem, nisam postigao željeni efekat. Ne samo da ljudi i dalje trče, već sve više njih to čini...
Ovog puta sam rešio da „radikalizujem” svoj protest – prijavio sam se za trku! Zaći ću međ „neprijatelje”, herojski se žrtvujući za dobrobit svih sporohodača ovog grada.
Kako oglase start padam k`o klada i urlam k`o oparen. Em ću preplašiti sve oko sebe, em će se, barem još njih troje saplesti o mene. Zatim, ustajem, nastavljam da vičem i posrćem, gledajući da što više takmaca dograbim za ruku ili dres i značajno ih usporim.
One, što forsiraju tempo i teraju sve ostale da prate njihov dušmanski ritam, gađaću sunđerima natopljenim vodom, sa onih štandova za osveženje, duž staze. Ako ih to ne zaustavi, ima na pomenutim štandovima i plastičnih flašica s vodom...
Kad dobrano desetkujem trkačku kolonu, onaj resto ću, što bi klinci rekli, uraditi na foru. Jedna od svakako najboljih i više puta dokazanih je ona: „Ne tuda druže... levo na raskrsnici pa niz ulicu!”
Dok se oni saberu, već su na Ibarskoj magistrali...
Za kraj, poslastica za onu „šačicu izmanipulisanih” maratonaca koja je izbegla sve ranije prepreke. Elem, kada ih ugledam na horizontu, iskočim iz žbunja i krenem da trčim u kontra pravcu, tačnije kroz njih, gledajući ih zapanjeno, u stilu „pobogu ljudi pa šta to radite, cilj je tamo...”!!!
Ubrzam malo, kao da se zaista borim za pobedu, posustanem pred samom finiš (tačnije, startnom) linijom i pustim ih da slavonosno utrče međ zbunjenu publiku, koja leđima okrenuta, očekuje trkače iz suprotnog pravca...
Dok oni u neverici i očajanju pokušavaju da shvate šta se, zapravo, dešava, ostaje mi još da zvanično proglasim istinskog pobednika ovogodišnje trke – sebe.
Smislio sam i prigodan pobednički govor: „Možda nisam pobedio u maratonu, ali sam, bez ikakve sumnje, pobedio maraton! Osvećen si, Fidipide, druže!”
P. S. Naravno, sve ovo je samo velika šala, upravo u čast i slavu jedne od najznačajnijih manifestacija, opet, u čast i slavu, našeg predivnog grada – Beogradskog maratona!
Mihailo Medenica
[objavljeno: 20.04.2008]
