Izvor: Večernje novosti, 02.Mar.2015, 00:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Torvald Stoltenberg: Čast je biti Beograđanin

Torvalda Stoltenberga (84), norveškog političara, ljubitelja srpske prestonice i nepristrasnog poštovaoca našeg mentaliteta, nekadašnjeg prvog sekratara Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, potom ministra odbrane i spoljnih poslova ove zemlje, i izaslanika UN tokom rata u BiH, veoma je obradovala vest što je izabran za počasnog građanina našeg glavnog grada, a svoju radost povodom tog svečanog čina podelio je u ekskluzivnom intervjuu s čitaocima "Novosti". - Učinjena mi je velika >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << čast. Izuzetno visoko cenim odluku gradskih vlasti da me proglase počasnim građaninom Beograda - poručio je tim povodom Stoltenberg. Kakav je osećaj biti Beograđanin? - Podatak da Beograd ima samo 27 počasnih građana, još više daje na značaju ovom priznanju. Ali, da budem iskren, dodeljena titula ne menja moja osećanja prema ovom gradu. U Beogradu sam se uvek osećao kao kod kuće. Šta vam je u našoj prestonici ostalo u najlepšoj uspomeni? - Oduvek sam imao osećaj bliskosti prema Beogradu, u svakom pogledu. Pre svega, volim njegove ljude. U njemu sam, sve zajedno, proveo sedam godina svog života, najpre od 1961. do 1964, radeći u Ambasadi Norveške, a zatim, ponovo, tokom rata, od 1993. do 1996. Tokom boravka, stekao sam mnogo prijatelja. Već za vreme prve službe, dobro sam govorio vaš jezik, čitao sam novine čak i na ćirilici. Supruga i ja smo provodili vikende s našom decom, Kamilom, Jensom i Nini, na Kalemegdanu, što naročito pamtim. Kasnije, u Norveškoj, stekao sam nove prijatelje iz Srbije, koji ovde žive. Jeste li i dalje u kontaktu s beogradskim poznanicima? - Naravno, s nekima od njih. Ali, generalno, sve je manje prijatelja, kada zađete u osamdesete, kao ja. Gubite mnogo dragih ljudi, ne zbog svađa, već zbog godina. Sećate li se Smilje Katić, dadilje vašoj deci? - Divna osoba. Bila je sve vreme s našom porodicom u Beogradu. Zatim smo je poveli u Norvešku i provela je s nama još mnoge lepe godine. Pamtite li nešto od srpskih đakonija? - Kako da ne! Voleo sam mnoge vaše specijalitete. Naročito sam obožavao ćevapčiće. Veoma mi je prijala i paradajz-salata. Imate i izvrstan sladoled. Kada je Smilja došla kod nas u Norvešku, nastavila je da nam sprema srpsku kuhinju. Koliko često posećujete Beograd? - Posle prestanka mandata u ambasadi, dolazio sam gotovo svake godine. Od mirovne misije, bio sam nekoliko puta. Poslednji put pre četiri-pet godina. Voleo bih da opet dođem. Koliko je bilo teško mirovno posredovanje na Balkanu? - Veoma! Mnogi tada nisu bili zainteresovani za kompromise kojima bi se postigao mir. A ako niste spremni na ustupke, nema ni dogovora. Bili ste jedan od retkih koji je u ono vreme odbijao da bude pristrasan? - Atmosfera je tada bila takva da se od stranih diplomata očekivalo da budu protiv Srba, da gledaju kroz prste Hrvatima i da podržavaju Bošnjake. Ja sam, međutim, sa svoje strane, insistirao na tome da budem potpuno pravičan i neutralan. I zbog toga su vas tretirali kao prosrpski orijentisanog? - Zaista sam se trudio da ne zauzimam ničiju stranu, ali nije vredelo. Morao sam u jednom trenutku, čak, da prestanem da govorim srpskohrvatski, jer sam za bosanske i hrvatske predstavnike imao previše srpski akcenat! Pre toga sam, početkom osamdesetih, bio posrednik u građanskom ratu u Nikaragvi. Prihvatio sam se te funkcije, iako ne govorim španski i nisam poznavao tu zemlju. Zato sam, kasnije, u bivšoj Jugoslaviji, mislio da će mi prednost biti to što mi nisu strani ni jezik, ni teren, ali se, apsurdno, ispostavilo da to nije tako. Prednosti su se, nenadano, pretvorile u prepreke.PORODICA SVE MANjA TORVALD Stoltenberg je nedavno izgubio najmlađu kćerku Nini, koja je 1963. godine rođena u Beogradu. Preminula je u julu prošle godine. Pre nešto više od dve godine, umrla mu je i supruga Karin, poznati norveški genetičar i političar. - Od nas petoro članova porodice koji smo živeli u Beogradu, ostalo nas je, eto, još troje - kaže sa setom naš sagovornik. Torvald Stoltenberg ima još dvoje dece, kćerku Kamilu (57), medicinskog istraživača, i sina Jensa (54), generalnog sekretara NATO. S lordom Ovenom ste 1993. godine bili veoma blizu postizanja mirovnog plana? - Sporazum smo, zapravo, već bili postigli. Ali, onda su se, odjednom, odnosi prema tom dogovoru promenili, i on je propao. U osnovi, Amerikanci su bili protiv. Istakli su da je to nepravičan i neuravnotežen dokument, i da ide na štetu Bosne. Kad smo ih pitali zašto tako misle, izneli su tri razloga. Prvi se odnosio na to da se prihvata teritorija osvojena silom. Zatim, nisu se slagali s podelom Bosne. Konačno, nije im odgovaralo ni to što bi zemlja bila podeljena na mnoge male delove. Rat je zatim potrajao još dve godine. Na kraju je u Dejtonu postignut mirovni sporazum kojem su posredovali Amerikanci. I, taj dogovor je podrazumevao prihvatanje osvojenih teritorija i podelu Bosne. U međuvremenu, od našeg predloga do Dejtonskog sporazuma, poginulo je mnogo ljudi. Norvežani su tokom Drugog svetskog rata rizikovali živote da spasu Srbe? - Razmišljali smo na isti način. Srpske zarobljenike i norveško stanovništvo krasile su iste osobine i vrednosti. Zato danas treće i četvrte generacije Norvežana i dalje odlaze da posećuju decu ljudi koji su proveli rat kod nas. Norveška nam, i danas, ekonomski, mnogo pomaže? - To se podrazumeva. Osećanja su ostala ista. Vaša zemlja nije članica EU. Da li je Srbiji mesto u ovoj organizaciji? - Moje lično mišljenje je da bi za Srbiju, uopšte za ljude na Balkanu, i za sve nas, bilo dobro da republike bivše Jugoslavije postanu članice EU.

Nastavak na Večernje novosti...