Izvor: Politika, 19.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tinejdžerska filozofija na stepeništu
Politički galamdžija i realističan hroničar savremenog života Marko Vidojković je zaljubljenik Beograda
Iz Ulice Kulina Bana u okolini Petog parkića na Zvezdari, početkom osamdesetih, došao je Marko Vidojković, u tadašnju Ulicu 29. novembra, danas Bulevar despota Stefana. Tek sa prvim pubertetskim buntom i pankerskim zanosom, u potpunosti ju je i prihvatio. Vođen željom za osamostaljivanjem, nekoliko puta je iz nje odlazio, ali se brzo i vraćao. Šta god da su od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << te ulice u međuvremenu radili, od nje kidali, uzimali, davali, pisac je to posmatrao i branio.
Za jedne on je korektan politički galamdžija, za ostale realističan hroničar savremenog života s kraja 20. veka, panker i bloger.
Za njega je Bulevar despota Stefana i dalje jedna od glavnih transverzala prema brojnim ruralnim područjima.
Od Trga republike dostojanstveno klizi ka Pančevačkom mostu. Na mestu gde se završava njegova stvarna putanja, dobija sasvim novu dimenziju. Potpuno je drugačiji, primećuje pisac, već od Prve ekonomske škole, pa do raskrsnice sa Cvijićevom. Jedan bulevar, a tri posebna dela. Tri fizionomije, tri ideologije i tri sasvim drugačija sveta pod jednim imenom i istim nebom.
Ljudi u prolazu
Vlastodršci su uvek bili blagonakloni prema ovoj ulici. Decenijama je simbolizovala komunističku svetkovinu, da bi je 2004. godine preimenovali u Bulevar despota Stefana Lazarevića. Za ovog državnika, diplomatu, pesnika i prvog srpskog graditelja, ostalo je dokumentovano da je od razorenog Beograda, napravio rajsko naselje. Srpsku prestonicu osmislio je kao Zapad na Istoku.
– Od kada sam se kao osnovac doselio u Ulicu 29.novembra, tamo sam gotovo ceo život. Sa prvim momačkim zujanjem i gluvarenjem po ulici, za mene je to bio ćošak sa Palmotićevom. Zavod za izgradnju je tu, a ima i lepog stepeništa gde smo sate i sate provodili tinejdžerski filozofirajući. Prvo pijući sokove, a kako smo postajali prgaviji, prljaviji i brutalniji, dokolicu smo zamenili drugim stvarima. Kada sam se doselio, tačno preko puta moje zgrade bila je okretnica autobusa, koji voze preko Pančevačkog mosta. Brundali su autobusi u svako doba dana i noći. Kao na svakoj stanici guralo se mnoštvo ljudi. Inače, prema svim podacima, to jedna od najzagađenijih ulica. Sa druge strane, primećujem da je mirnija nego ranijih godina. Možda i zato što je okretnica premeštena kod Omladinskog stadiona. Sada se nalazimo usred zone parkiranja. Svako ko želi da dođe u centar, ugura se u ovu ulicu. Meni se čini da ona ima tri svoje jasno odeljene etape. Stanujem u blizini raskrsnice sa Palmotićevom, Carigradskom, Drinčićevom i Gundulićevim vencem. To je kraj u kome najčešće cirkulišem, provodim najviše vremena. U blizini se nalazi Zavod za zaštitu zdravlja i Zavod za polne i venerične bolesti. Toliko je zdravstvenih ustanova da je ponekad mučno posmatrati te nesrećne ljude. U ovaj kvart dolaze ljudi iz cele Srbije. Ima tu neke čudne mešavine očaja, nade i zbunjenosti. Ovom ulicom prolaze i oni koji je ne doživljavaju kao svoju. Prođu sada i ko zna kada sledeći put – uočava Vidojković koji je nedavno nagrađen "Vitalovom" književnom nagradom "Zlatni suncokret" za najbolji roman u 2006.godini.
Sitan ćar
On je mišljenja da Beograd tek treba da pronađe svoje mesto u Evropi. Posebno proziva one koji prema tome imaju jak otpor.
– Ostaci urbanog duha ovog grada su konačno ubijeni devedesetih. Šteta je što je jedini velegrad na prostorima bivše države izgubio sebe. Dogodio mu se urbani sunovrat. Nemam ništa protiv klinaca koji leže mrtvi pijani na ulici. To je deo urbane subkulture. Ne volim da vidim one koji Beograd doživljavaju kao nužno zlo.Tu su samo iz jednog razloga – zato što u svojim zaglibljenim varošicama nisu imali sreće da žive dobro. U Beograd su došli, ne da bi uspeli sa idejom da razvijaju sebe i okolinu. Došli su da nešto ućare. To je poriv sitnih kriminalaca – naglašava naš sagovornik.
Za njega je razumljivo zašto srpska prestonica trpi velike udarce. Beograd će, po njegovom viđenju, svoje konačno obličje dobiti kada se dogode dve stvari.
– Onog momenta kada se ukloni i poslednji splav, a na scenu stupe klinci koji su sada srednjoškolci, on će biti izlečen. Dobro je da su ponovo počela da se otvaraju i alternativna mesta. Dugo nije postajala alternativa. Takva urbanost ne može nigde da se sretne. Ni u Novom Sadu, ni u Zagrebu, Ljubljani, niti u jednom gradu u regionu. Beograd je oduvek bio prirodni eksponent za zapadne subkulture – zapaža pisac. Za njega je svojevrsna srčanost zajednička karakteristika Beograđana. Njujork mu je najsličniji srpskoj prestonici.
– Kada bi Beograd bio toliko dominantan bio bi potpuno isti kao Njujork. Tamo ljudi sede na trotoaru, haos je na ulici, doktori nauka pauzu za ručak imaju na ulici, klošari guraju kolica. Ali, čitav taj haos je kompaktan. To je zato što je Njujork iznad svega. Čekam momenat kada će i Beograd nekim ljudima postati iznad svega – nedvosmislen je Marko Vidojković.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 19.03.2007.]
.jpg)
