Izvor: Politika, 28.Feb.2010, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Telefonska sednica
Čim je ušla u stan da nam donese pitu s višnjama, baba je otvorila porodičnu sednicu. Sipala čašu vodice, nakašljala se. Gucnula. Uključila laptop. Aktivirala „Skajp”. „Ozvučila” se mikrofonom, natakarila slušalice, uperila objektiv kamere ka sebi. Zumirala lice. Nasmešila se, izustila probno „jen-dva”. Pozvala mene i ženu, potom spojila unuke i umrežila nas u konferencijsku vezu. Vidi nas kao na dlanu, a i mi nju na ekrančićima svojih Ge-3 mobilnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << telefona.
– Najdraži moji, odluke koje u ovom trenu donosimo su od istorijskog značaja za sve nas... – počela je otežući, kao da je na sastanku vlade. U horu smo zagraktali sa svih strana: – Alo, ne merači, baba! Nema se toliko vremena!
Podviknuo sam: – Za pet minuta mi počinje Glavni odbor Pomoćnog resornog kružoka, ne mogu gosti iz Ljubljane da čekaju!
Supruga je obznanila da je na sastanku Kolegijuma u svojoj kulturnoj ustanovi: – Požurite! Imam pet i po minuta dok traje uvodna reč! Sreća da je ovde kod mene sve multimedijalno, pa mogu istovremeno da propratim i vas i izlagača.
Sin odbrusi da će mu proći veliki odmor ako „bakuta bude i dalje davila”, te neće stići da pojede hamburger, svoj jedini današnji obrok. Ćera reče da je na slikarskoj radionici i da ne smaramo previše, da joj se boje ne bi sasušile.
Suočena sa složenošću situacije u kojoj se na terenu nalaze učesnici sesije, baba je izložila Prvu tačku Dnevnog reda telefonske sednice oko koje smo se u načelu složili: da se iduće subote u 18 časova, posle tri meseca, okupimo u roditeljskom domu na svečanoj večeri, s poklonima dakako. Rođendan joj je – i to u-hu... ko zna koji, izgorela dokumenta čak u onooom ratu – a praznik svakako treba obeležiti. Pašće voćna torta...
Pošto smo se aklamacijom, izuzimajući dve-tri neprimerene upadice, dogovorili i o najvažnijim tekućim temama koje su po hitnom postupku pretočene u Operativne zadatke – da baba plati račune za struju, vodu, grejanje i brzi Internet (pare su u drugoj fioci ormarića u predsoblju), zatim prošeta Gašu u parkiću kod Kalenić pijace, a ne kod Saobraćajne škole (pubertaši nam iz čistog besa maltretiraju kuče kad god ga vide), te da zalije cveće, nahrani ribice, hrčke, mačka i papigu, usisa stan i kupi hleb i jogurt – moja žena je obznanila da će doći kući kasno zbog performansa znamenitog umetnika iz dijaspore, a ja rekao da stižem rano, oko tri ujutru, jer moram u Skadarliju, službeno, sa Slovencima. Sin je kazao da posle osmog časa u gimnaziji piči na koncert talentovanog druga u Starom dvoru te da ga ne čekamo. A ćera dodala da će iz ateljea pravo na izložbu svoje profesorke slikanja pa na žurku.
U sveopštem nadvikivanju, baba je kao Dodatnu tačku u Dnevni red telefonske sednice progurala proveru Odluke o kupovini hleba. Jednoglasno smo potvrdili da nam nova vekna ipak ne treba jer već imamo nekoliko bajatih u špajzu. Manirom iskusnog predsedavajućeg potom je zaključila uobičajeni sastanak sredom na najvišem porodičnom nivou. Izveštila se. Pokupila zanat od srpskih direktora i profesora koji u poslednje vreme virtuelno vode firme i drže predavanja studentima.
Odjavila se. Otkačila mikrofon i kameru. Ugasila „Skajp”. Zatvorila laptop. Uzela povodac i izvela Gašu u šetnju.
U pošti u Ulici Maksima Gorkog platila je račune, a Gaša je čekao, i čekao, i čekao ispred, povremeno lajući na prolaznike. Posle sat i po izašla je i povela ga u parkić, kako je i dogovoreno na telefonskoj sednici – kod pijace, a ne kod škole.
Sve kevćući od sreće, Gaša je pronašao svoj lični platan na istom mestu gde ga je prošli put ostavio, što je za njega, kao i za ostale beogradske kučiće, ovih dana životni uspeh. Njušnuo je, uverio se da je stablo zdravo, čvrsto i suvo, nije bilo ni školaraca da ga maltretiraju, pa mu je najzad – laknulo.
Darko Kalezić
[objavljeno: 28/02/2010]
.jpg)
