Izvor: Politika, 03.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teksas u Surčinu
Stanovnici najmlađe beogradske opštine prodali placeve domaćim i stranim investitorima. – Za razliku od „Šilerove” tržni centar „Kotobanja” još radi
Za većinu ljudi prva asocijacija na Surčin su aerodrom i tržni centar „Kotobanja” u kome su se godinama okupljali članovi takozvanog zemunsko-surčinskog kriminalnog klana. Samo starosedeocima i dobrim poznavaocima lokalnih prilika pri pomisli na najmlađu beogradsku opštinu kroz glavu se vrzmaju još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Teksas, Šuganica, Nogavica, Veliki Šor, Malo sokače, Joca Šumar, Pera Babuška.
Ova mesta i likovi, iako gotovo potpuno nepoznati, odavno su ušli u turističke brošure, pa čak i u „Enciklopediju srpskog naroda” gde u odeljku posvećenom Surčinu piše da se ova opština sastoji iz pet fizionomskih delova. Prvi od njih nosi prilično neobičan naziv za ove krajeve – Teksas. Nije ni čudo, s obzirom na reputaciju koju ceo Surčin ima već dvadesetak godina. Tako je, osim po „Difens Roudu”, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka ovaj deo grada postao poznat i po „Kotobanji” koja je, za razliku od tržnog centra u Šilerovoj, uspela da preživi obračun države sa organizovanim kriminalom, pa pojedini lokali u prizemlju i dalje rade. Meštani Teksasa, međutim, tvrde da njihovo naselje nema nikakve veze sa takozvanim surčinskim klanom. Kažu da je ovo mesto nadomak centra opštine neobično ime dobilo zbog pejzaža koji ga okružuje, a podseća na Divlji zapad. Ovuda je šezdesetih godina, kada je mesto izgrađeno, prolazila železnička pruga koja je naselje odvajala od Surčina i tada su se, kao i u pravom Teksasu, ovde nastanili došljaci sa istoka.
– Još tada se formirala grupa „kauboja”, odnosno opasnih momaka koji su voleli da se „kače” sa ostalim Surčincima. Da bi pokazali nekakvu specifičnost u odnosno na ostatak kraja, iscrtali su veliki grafit: „Dobro došli u Teksas”. Taj grafit su nedavno obnovili neki novi klinci, verovatno deca tih prvih lokalnih mangupa – kazuje Vladan Janićijević, predsednik Skupštine opštine Surčin i jedan od starosedelaca najmlađe beogradske opštine, prisećajući se nekih davno prošlih vremena kada je u Surčinu bilo i mnogo folksdojčera.
Oni su se odavde kolektivno iselili desetog oktobra 1944. godine, ali se njihovi potomci danas interesuju za zemlju koju su napustili. Tako je u surčinski Teksas nedavno stiglo 15 članova folksdojčerske porodice Engel da bi se raspitali za imanja koja su do završetka Drugog svetskog rata imali u susednom Bečmenu. Ovo mesto je, inače, do tada bilo gotovo dvotrećinski nemačko, a danas se Nemci vraćaju, ali kao investitori.
Zoran Ristić, stanovnik Bečmena, kaže da cena zemljišta u ovom selu raste i da se meštani spremaju da, poput Dobanovčana, prodaju imanja strancima koji su zainteresovani da ovde grade fabrike. On to, međutim, nema nameru da učini, već će nastaviti da živi u kući sa brojem 33. Zanimljivo je da u njegovoj ulici, Dobanovačkoj, samo nekoliko metara od doma u kome stanuje, postoji još jedna kuća sa brojem 33. Zbog zbrke koju je napravila opština Zemun, kojoj je Surčin do pre nekoliko godina pripadao, poštari su se u početku hvatali za glavu kada je trebalo da odnesu pošiljku na ovu adresu, ali su se vremenom navikli.
U Surčinu se, inače, skoro svi znaju. Tako meštani Velikog šora bez ikakvih problema mogu da ispričaju sve šta se događa u susednom naselju Šuganica, koje je naziv dobilo po prljavom i zapuštenom kanalu, izvoru raznih boleština i zaraza. Šuganica je, reći će Surčinci, maltene u procesu gašenja, jer cela opština dobija novu kanalizaciju i vodovod, a na sve strane niču velelepne kuće. Ima, doduše, i nedovršenih građevina obloženih nadaleko prepoznatljivom crvenom ciglom, ali uglavnom dominiraju tipične sremačke kuće gde je prozor spavaće sobe okrenut ka ulici, dok je dvorište ograđeno visokom kapijom.
Kada se pored njih prolazi, besprekorno čiste ulice i uredne fasade odaju utisak da je zaista tačno ono što piše u zvaničnim statističkim podacima prema kojima Surčinci imaju najveće zarade u Beogradu.
– Ma, imaju ljudi para, ali ima i mnogo sirotinje. Zvanično i Aerodrom „Nikola Tesla” spada u Surčin, a svi znamo kolike su tamo plate, tako da direktori jedu meso, a radnici kupus. U proseku svi jedemo sarmu – objasnio je slikovito jedan Bečmenac ekonomsku situaciju u opštini Surčin.
Stanovnici ovog dela grada koji su nedavno prodali placeve domaćim i stranim investitorima došli su do „lepih” para i pokupovali „besne” automobile kojima uveče idu u provod u Beograd. Oni sa plićim buđelarima u večernjim satima praktično nemaju gde da odu, jer noćni život u Surčinu gotovo da ne postoji. Osim jedne diskoteke u Jakovu i nekoliko kafića u centru Surčina, mladima preostaje jedino da „bleje” ispred diskonta, „vise” po kladionicama, ili da odu na kotlić u čardu „Kod Pere Babuške” koja je toliko zabačena da do nje mogu da stignu jedino konjima Joce Šumara.
Nikola Miković
[objavljeno: 03/11/2008]
