Izvor: Politika, 16.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svileno odelo
Tog petka je počela moja mora. Kad god bi me sreo, samog ili u nečijem društvu, on bi razgovor započinjao pričom kako mi je pomogao "u odsudnom trenutku". Taj kratkoročni zajam svima je predstavljao kao moje čuvanje obraza, spasenje od moralnog pada
Tek pre neki dan osetio sam šta znači biti progonjena zver, ili čovek sa poternice. U ovolikom gradu, među tolikim narodom, stalno sam naletao na njega, koji mi je ogadio život. Čak sam razmišljao i da se s njim potučem. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ja, ili on. Pa, kom′ opanci, kom′ obojci.
Počelo je bezazleno pre desetak godina. U to vreme nije bilo bankomata. Na Terazijama sam susreo drugove iz detinjstva, posle ko zna koliko godina. Hteo sam da ih počastim, da im se prikažem kao neko ko je uspeo u ovom gradu da ostvari svoje snove. Požurio sam do pošte u Zmaj Jovinoj ulici, a njih ostavio za stolom u restoranu "Šumadija", da me čekaju. Tada sam sreo njega, ljudsku stenicu, koji je počeo da me grli i ljubi na ulici, radostan što me vidi. A bili smo zajedno dva dana ranije u "Zlatnom burencetu". Interesovalo ga je zašto toliko žurim. Kad sam mu objasnio, odmah je iz džepa izvukao poveću sumu novca.
– Ali, nema potrebe. Imam račun u Poštanskoj štedionici. Podići ću pare bez problema – pokušao sam da mu se otrgnem.
On me uhvatio za rukav, uvukao u zgradu pošte i pokazao na dugačke redove ispred šaltera. Popustio sam i uzeo pare na zajam, do narednog dana. Tako je i bilo. Sutradan sam mu vratio dug.
Tog petka je počela moja mora. Kad god bi me sreo, samog ili u nečijem društvu, on bi razgovor započinjao pričom kako mi je pomogao "u odsudnom trenutku". Taj kratkoročni zajam svima je predstavljao kao moje čuvanje obraza, spasenje od moralnog pada, ne znam više ni kako da nazovem tu situaciju koju mi je uvek pravio taj davež. Počeo sam da ga sanjam, da se skrivam po beogradskim ulicama.
Takvog unezverenog, zadihanog, sa izbečenim očima i virenjem iza ugla u Nušićevoj, ugledao me Mijat prošlog utorka. Uhvatio me obema rukama za ramena i počeo da drmusa.
– Šta ti je, čoveče? Šta se s tobom događa?
Tu, na ulici, u najkraćim crtama, objasnio sam mu razloge takvog ponašanja. On poče grohotom da se smeje. Prolaznici su okretali glave ka nama i začuđeno nas gledali.
Preplašen da će me onaj čovek ponovo ugledati, odbio sam Mijatov predlog da svratimo u kafanu. Radije sam prihvatio šetnju po Tašmajdanskom parku.
Dok smo išli, nogu pred nogu, Mijat mi ispriča svoj slučaj i kako ga je konačno rešio.
– Početkom osamdesetih godina radio sam u Minhenu. Uvek sam voleo da se lepo oblačim, da na meni sve bude cakum pakum. Jednog dana ugledao sam u izlogu neke radnje skupoceno odelo od sirove svile, sivkaste boje sa jedva vidljivim bordo linijama. Ušao sam u radnju i uz odelo odabrao kravatu i pozlaćenu iglu za nju, košulju, kaiš, čarape i, na kraju, cipele. Brat bratu, bio sam lakši za oko 2.000 maraka. Ta modna kombinacija bila je kasnije "ubitačna" na svadbama, poslovnim ručkovima, za izlazak subotom u bašte, u maju i septembru kada je u Beogradu najlepše. Bogami, nije ostala neprimećena ni kod lepšeg pola. Sve mi je to godilo i svileno odelo sam čuvao kao oči u glavi – uvodio me je u srž stvari moj drug sa fakulteta.
Onda ukrsti šake i zabaci ih za vrat, kao da se sprema za nekakvu vežbu u fitnes centru. Prsti na njegovim rukama počeše da pucketaju. Ugledasmo praznu klupu i tu predahnusmo.
– Jedne večeri otišao sam u Kinoteku da pogledam Felinijev "Amarkord". Naravno, obukao sam svileno odelo. Kad sam izašao iz sale, počela je kiša da pada, i to ona dosadna, jesenja, koja nikako da prestane. Odnekud se tu stvori Pera, poznanik iz Frankfurta, i ponudi mi kišobran. On ionako stanuje u Ulici Majke Jevrosime i njemu nije bio potreban. Obradovah se kao malo dete. Tako sam sačuvao nešto meni najdraže i najdragocenije – kaza Mijat i tu nakratko zaćuta.
Nečeg sam se setio i htedoh to da mu ispričam, ali me on prekinu.
– Razumem tvoj strah od te trpije koja te progoni, jer se i meni slično dogodilo. Kao da se neko igrao sa nama, pa je tog Peru uvek postavljao do mene u kafanama, na književnim večerima, koncertima u Kolarcu... Uvek je bio tamo kad sam bio u društvu meni dragih ljudi. Čim bi im se predstavio kao moj stari poznanik, on je uvek počinjao istu priču da melje: "Vidite ovo izvanredno odelo na Mijatu. Danas ga ne bi imao da mu se nisam našao pri ruci kad je trebalo i dao mu kišobran. Da nije bilo mene to svileno odelo bi se skupilo, smežuralo kao koža kod staraca, pa tu ne bi pomoglo nikakvo hemijsko čišćenje i peglanje. Takvi ljudi kao što sam ja uvek se drugima nađu u odsudnom času". Ja bih crveneo, kipteo od besa, osećao da ću da puknem kao balon, a on se, to đubre, cerekalo. To mi se događalo mesecima. Sve do pre neko veče – i tu Mijat opet zastade u kazivanju. Okrete glavu i zagleda se negde daleko, daleko.
– Hajde, nemoj da me mučiš. Šta je najposle bilo – upitah ga, radoznao šta se to dogodilo "pre neko veče".
– Bio sam na Trgu Nikole Pašića. Čekao sam da se neko moje društvo okupi i da, kao nekad, zajedno odemo u Dom sindikata i odgledamo dobar film. Kad, pojavi se ono čudovište i to baš kad smo pošli ka ulazu u Dom. Poče istu priču da priča. Ne znajući više šta da uradim i već na kraju živaca, a na zaprepašćenje mojih drugara, okrenem se i potrčim prema fontani. Uletim u nju onako picanski odeven, u mom svilenom odelu, čučnem i natopim ga vodom. Sevajući očima, iziđem iz fontane i kažem Peri, iz sveg glasa, da je došao kraj priči o odelu i kišobranu. Zaustavim taksi i vozaču kažem da ću mu nadoknaditi svu štetu, samo neka me vozi mojoj kući – reče Mijat i opet poče grohotom da se smeje i – ode.
Ja sam ostao da razmišljam kako da onaj moj zajam pretvorim u svileno odelo i sve okončam na Mijatov način.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 16.09.2006.]
