Izvor: Politika, 19.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve imam, samo mi fali nivo
Ne stigoh da čujem celu vest ali shvatio sam suštinu: u gradu je otvoren heraldički centar, u kojem će, oni koji to zaištu i plate, moći da dobiju porodični grb.
Doduše, u neka viteškija vremena takvo znamenje je bilo uobičajeno i nije, kako se misli, sledovalo samo plemstvu. Bezmalo svaka kuća imala je svoj grb i po njemu bila poznatija negoli po prezimenu. Ali, rekoh – u neka viteškija vremena...
A, danas?.. Bogme, čini mi se da je baš to delić koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedostajao da se upotpuni priča o Beogradu i popapučenom opanku...
Da ne bude zabune, ništa ja protiv divnog opanka nemam, i moju su roditelji došli u ovaj grad iz dalekih zabiti. Imam protiv onih što čine da Beograd neretko liči na zabit i ima narav provincije. E, takvi će, vidim već, stajati u redu pred heraldičkim filigranima, čekajući svoj grb. Što se ono kaže: „sve imam, samo mi fali nivo...”!
Razbrajam se, sam sa sobom, na šta li će ličiti tipičan prazilukovićki grb?! Jedan od preduslova za sačinjenje istog je elementarno poznavanje porekla i tradicije porodice. Međutim, kako, takvi, istoriju računaju isključivo od datuma svog rođenja, eto prvog kamena spoticanja.
Doduše, eto i prvog simbola za znamenje: kamen – sinonim njih samih.
Podloga: štit, naravno. Izeš ti junaka i nobles bez štita?! On, ujedno svedoči o tome da se vazda kriju iza nekog, ili nečeg. Rečju, da su u svemu što čine – zaštićeni kao kornjače s Galapagosa.
Sledeće: lav! Zašto? Boga pitajte? Viđali su po grbovima i vole sebe da doživljavaju kao tu zver. Što više lavova, zapravo. Krilatih, troglavih, dvorepih... Kako leže, riču, nasrću jedan na drugog, love, pare se... Jedno dva čopora, minimum. Od viška lavova glava ne boli, što stara poslovica kaže?!
E, sad, kud plaćaju tol`ke lavove, nek ide i jedan tigar. Opet, zašto? A, zašto da ne? Ko će da im zabrani. I pandu da stave, ako treba. A, treba! I pandu i domaćeg mrkog medveda, kao metaforu širine njihovog kosmopolitskog duha...
Nad pobrojanom menažerijom, obavezno, orao. Ako ima mesta može i kondor. Važno je samo da je raskrilaćena `tica koja u kandžama nosi, šta – znak omiljenog automobila, dabome. U kljun može da joj se umetne i tablica sa registarskim brojem istog. To bi otprilike bio gro plan.
Što se finesa tiče, na donjem obodu štita, odnosno, grba obavezno oslikati lokale i firme koje čovek poseduje. Možda čak i njega, u ktitorskoj pozi, kako u rukama drži svoje of-šor zadužbine u istočnoj i zapadnoj Evropi.
Veoma je bitan i religijski momenat, pošto je taj soj ljudi, poslovično, duboko verujuć i praznuje, bezmalo, sve svece. Znači, opet on, ali ovog puta „biblijski” motiv kada u seoskoj crkvi, naočigled zadivljene mase, stavlja 1.000 dinara na ikonu, i ka nebu podignutim palcem desne šake, obraća se Gospodu: „U kontaktu smo, stari...”!
Uh, umalo da zaboravim ženu, decu, đakuzi i bazen, a bez njih sve pobrojano gubi smisao.
Dakle, ukoliko ostane mesta na štitu, a štit se barem da proširiti do obima onih, veeelikih, tepsija za burek, obavezno docrtati srećnu porodicu kako izlazi iz đakuzija i uzlazi u bazen. To je, zapravo, foto-priča o trnovitom i mučnom putu do uspeha, kojim je čovek prošao.
Na posletku, zastava, obavezno. Kao tenda, da natkrili grb. I nad njom kruna. Nije plave krvi ali svi ga oslovljavaju sa: kralju il` care, a tako se i oseća – pa što da je ne „metne”?!
I, eto grba, blago njemu. Sada je kompletna ličnost. Još samo da uradi seriju vizitkarti, majica, upaljača, privezaka, podmetača i otvarača sa logotipom porodičnog obeležja, pa da svi znaju ko je i od kak`ih je!
Od „grbovitih”, more! Laf od čoveka, što slika kaže. Nivo, bre, nivo...
P. S. Neka mi ne zamere ti fini ljudi koju su naumili da heraldiku vrate u naš život, siguran sam da je njihova namera čista i časna. Ovo nije slovo o njima, već o nama...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 20.07.2008]
