Izvor: Politika, 25.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Šutiraću te do zvona za veliki odmor”
Možda je vreme da prestanemo sa mantrom kako nam je omladina sjajna i kako smo blagosloveni što će na njoj, takvoj, „ostati budućnost”?! Jednostavno, nije, i veliko je pitanje možemo li se radovati budućnosti koja će pripasti njima?!
Oprostite što generalizujem i što sam trenutno katastrofičan, ali više ne mogu da pravim izuzetke stavljajući pojedince u zagrade da ih ne poistovetim s gomilom, jer „gomila” je toliko narasla da više ne dozvoljava bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kakvo izopštavanje...
Gnevan sam jer je i prošlonedeljni zbir godina, nekoliko vinovnika krivičnih dela, manji od prosečnog ljudskog veka! Bio je i nedelje pre toga. I one pre nje. Posve sam siguran da će „zapljunuti” i gomilu budućih, nažalost...
Ne sumnjam da je svaki od tih „švrća”, koji još nisu ni dovoljno stari da se imenom i prezimenom pomenu u tekstu, kod kuće dete za primer, o kojem će i komšiluk, listom, govoriti sve najlepše, zaprepašćen krvlju na njihovim pirgavim ručicama, ali...
Mi, roditelji, uvek smo poslednji koji saznamo kakva su nam deca zapravo i uvek nam je neko drugi kriv zbog toga. Društvo, političke, il` vremenske prilike uglavnom, ali, o tom potom...
Držaću se zasad samo poslednjeg primera, onog iz osnovne škole na Banjici, kada je jedno dvanaestogodišnje „zlato” rešilo da drugarici održi dopunsku nastavu iz izbornog predmeta: „šutiraću te do zvona za veliki odmor”...
Zapravo, to je još i „najbezazleniji” od svih prošlonedeljnih slučajeva sa stranica leksikona maloletničkih „nestašluka”, koji se, umesto u spomenare, zavode u delovodnike prijemne službe Urgentnog centra, ali je osoben zbog nečeg drugog, ali o tome koji red kasnije...
Dakle, devojčica je dobila batine od drugarice, požalila se potom na jak bol u stomaku, neko vreme provela je na intenzivnoj nezi, ne bi li se, potom, u priču umešao i jedan krajnje živopisan lik u imenu i delu direktora škole.
Ime joj namerno neću pomenuti, jer je gospođa očigledno sama sebi, videćete, najveća antireklama, ali ću se osvrnuti na ono što je, rekoh, čini živopisnom – njen komentar čitave priče.
Naime, što se nje tiče (prepričavam izjavu) pomenuti slučaj je predimenzioniran jer su se devojčice tek malo pokoškale, udarac nogom u stomak i nije bio nešto naročit, a odlazak u bolnicu i reakcija lekara bili su sasvim nepotrebni i brzopleti...
Dakle, žena osim što je prosvetni radnik ona je izgleda i „majka” pretučene devojčice, lekar naturščik i ministar informisanja?..
Zašto ovo poslednje?! Zato što je zamolila kolege, koje su zatražile komentar da ništa ne objavljuju jer: „Pisanje o takvim stvarima samo podstičete dalje nasilje i motivišete drugu decu da učine nešto slično, želeći da i o njima pišu novine”?!
Eto, recite da nije sjajan lik? Pa, taj perpetuum mobile – multipraktik direktor otkrio je i uzroke i rešenje za bahato ponašanje današnje klinčadije?!
Krivo je društvo, to smo apsolvirali. Ali, „krivi su novinari jer pišu o tome”?
Znači, da dokoni Gutenberg nije izmislio štamparsku mašinu, a potom ljudi počeli da pišu vesti i prodaju ih kao novine, ne bi bilo ni zla na ovom svetu?.. Mislim, za mnogo šta mi novinari jesmo krivi, ali...
Ako ne pišemo o ratovima, neće ih biti?! Ne pominjući glad i siromaštvo iskorenićemo ih, jer oni su gladni i siromašni samo da bi izašli u novinama, mangupi jedni samoživi?!
Da neko nekada nije objavio kako je u Drugom svetskom ratu stradalo šest miliona Jevreja njih bi danas bilo za toliko više?!
Tako jednostavno a tako genijalno rešenje...
Ništa vaspitavanje, ništa odgovornost porodice, škole, komšiluka?.. Dovoljno je samo da ne napišemo i neće se ponoviti?!
Evo, ja ću prvi: stanoviti prosvetni radnik, marke direktor, odvalio je neviđenu glupost...
Sad, ostaje nam da čekamo i vidimo da li ova magija radi. U sledećem tekstu pokušaću da iskorenim sidu, obećavam.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 26/10/2008]
