Izvor: Politika, 05.Maj.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stare knjige traže svoj dom
Prodavci literarnih dela koji su nekada radili ispred Filozofskog fakulteta već dve godine kubure sa smeštajem, a od gradskih vlasti dobijaju samo – obećanja
Čitanje knjiga odavno nije baš u modi, a umesto strastvenog pretraživanja polica u bibliotekama i knjižarama nastupio je nov sistem prioriteta – novac se radije troši na spoljne statusne simbole, a unutrašnja strana ostaje uglavnom prazna.
Današnje knjižare, koje mogu da se pohvale dobrim poslovanjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poslužile su se nizom marketinških trikova da bi opstale, ali su se samim tim udaljile od svoje suštine. U mnogima su otvorene igraonice sa kompjuterima ili prodavnice kompakt-diskova, dok njihovi korisnici knjige „ošacuju” ili eventualno kupuju najčešće na povratku sa partije omiljene video-igrice. Ipak, ima i onih knjižara koje su ostale dosledne prvobitnoj nameni – prodaji knjiga i otkrivanju svetova koje one u sebi nose.
Antikvarnice, odnosno prodavnice starih i retkih knjiga, predstavljaju zasigurno jedan od poslednjih bastiona u kojima pravi ljubitelji pisane reči mogu da pronađu najrazličitije naslove.
Prema rečima Dragoljuba Borovića, vlasnika jedne od pet, šest antikvarnica koje još opstaju, veliki broj prodavaca starih knjiga imao je tezge na platou ispred Filozofskog fakulteta, odakle su pre dve godine opštinskom odlukom proterani.
– Na platou sam proveo deset godina, a poznajem ljude koji su tamo radili mnogo duže. Pre toga radio sam u Srpskoj književnoj zadruzi, odakle sam otišao zbog neisplaćivanja zarada – objašnjava Borović i dodaje da su neki otvorili privatne antikvarnice.
Sudbina knjižara u vremenu takozvane tranzicije u potpunosti je pratila ostale institucije, fenomene, ali i ličnosti...
– Da bismo se održali ispred Filozofskog fakulteta, još pre dve godine pokušali smo da se borimo na razne načine, ali nismo uspeli da dođemo do tadašnjih gradskih vlasti. Čak ni 15.000 potpisa građana koji su nas podržali nije pomoglo i morali smo da pakujemo kofere. Bilo je nagoveštaja od nadležnih da će nam obezbediti odgovarajući prostor na kome ćemo svi zajedno moći da prodajemo knjige, što bi bilo odlično i za kupce s obzirom na to da bi na jednom mestu mogli da potraže sve naslove koji ih interesuju – veli Borović.
U svetskim metropolama poput Njujorka ili Londona postoje čitavi kvartovi posvećeni knjigama, gde se one kupuju, prodaju ili razmenjuju, a takva mesta su atraktivna za turiste. U našem glavnom gradu ideja za tako nešto je, izgleda, još daleko od ostvarenja.
Darijan Mihajlović, gradski sekretar za kulturu, kaže da pri nalaženju prostora za prodavce knjiga najveća odgovornost pripada opštini Stari grad.
– Ovi ljudi su prevashodno zainteresovani za lokaciju u centru, odnosno na teritoriji Starog grada, tako da rešenje problema najviše zavisi od odluke nadležnih u toj opštini. Pokušavamo da nađemo odgovarajući prostor koji bi bio zaštićen od kiše i vetra, gde bi prodavci i knjige bili na sigurnom – tvrdi Mihajlović.
Vlasnici antikvarijata sa kolegama iz Bibliofilskog društva planiraju da pokrenu inicijativu za osnivanje sajma starih knjiga koji bi trebalo da se održava jednom godišnje. Kako kaže Dragoljub Borović, i za takvu manifestaciju je sporan prostor i svaka pomoć od nadležnih bi im dobrodošla.
Neodgovoran odnos prema knjizi i njeno proterivanje na margine društvenih procesa za pisce ne predstavljaju ništa neuobičajeno „samo što je za vreme različitih vlasti drugačije upakovano”.
Dušan Kovačević, dramski pisac, ističe da problemi sa nalaženjem prostora za ulične prodavce knjiga dosežu i do više decenija unazad.
– Kada sam došao u Beograd krajem šezdesetih godina prošlog veka, kupovali smo knjige kod uličnih trgovaca, jer smo kao studenti bili uskraćeni za mogućnost da kupimo nešto što je novo. I tada je postojala dilema kako će njihov rad biti legalizovan i problem rešen. Razlog za stalno potiranje svakidašnjih problema poput ovog jeste u tome što kao narod stalno težimo dosezanju nekih takozvanih večitih istina. Takvu pojavu zovem „kolektivni umetnički trans”, odnosno nebriga o svakodnevnom životu koji vodimo od doručka do večere, i umesto toga rešavamo neke „važne” probleme od pre 500 godina ili gledamo isto toliko godina unapred – pojašnjava Kovačević.
D. Vukotić
[objavljeno: 05.05.2008]
