Izvor: Politika, 14.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štangliranje
U javnosti nije obelodanjena vest da su se dve devojčice štanglirale u školskom dvorištu baš kao i dvojica dečaka pre njih. Epilog u oba slučaja bile su krvave glave, a akteri događaja, đaci ne stariji od 15 leta, objašnjavaju da je štangliranje, sažeto rečeno na srpskom jeziku, u stvari uzimanje gvozdene štangle (u žargonu – čika) u šake, pa udri po svom suparniku takođe sa štanglom u rukama.
Ništa strašno, rekli bi njihovi vršnjaci, dodajući da su te pojave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mila majka u odnosu na sve ono što se događa u njihovom svakodnevnom okruženju. Stariji bi dodali da je vazda mladost bila sklona odmeravanju snage i na taj način su se, ne tako davno, čitavi kvartovi borili protiv onih iz komšiluka. Zvezdarci protiv Vračaraca, Dorćolci su imali svoje takmace, kao i Čuburci, ili oni čuveni iz Sarajevske. Doduše, bilo je tu i boksera i šrafcigera, toljaga drenovih i lomljivih motki, ali najčešće pesničenja. Pa, ko jači. Ali...
Mediji tada nisu objavljivali vesti da se najmlađi, iliti osnovci, odaju porocima koji nisu preporučljivi ni mnogo starijima od njih. U ovim vremenima sveukupno pomerenih vrednosti, droga i alkohol su se tiho, nezvano sami, uvukli u đačke klupe osnovnih i osmogodišnjih škola. O tome neumoljivo svedoče rezultati nedavnog istraživanja pod nazivom „Škola bez droge” koje je organizovao Zavod za bolesti zavisnosti. Senzacionalno je da u svakoj drugoj školi tragalac može da stigne do marihuane, ponegde i do kokaina i da su njene prve mušterije dečurlija ispod 14 godina, da je 60 odsto najmlađih između drugog osnovne i drugog razreda srednje škole uživalo u „čarima” alkohola i da je 25 odsto školaraca već jednom u životu bilo u stanju pijanstva. Nije rečeno da li u lakom, ili težem. Samo od ovih, ali ne i dokraja nabrojanih podataka valja očekivati da nekoga zaboli glava. Međutim...
Glava je zaista zabolela većinu roditelja, običnih bespomoćnih ljudi koji se čude, a nikako da se načude šta se događa sa državom i njenim najodgovornijim činiocima, društvom i njegovim perjanicama, rečju – elitom. E, tu elitu misaoni organ nikako da zaboli.
Jer, oni su ti koji, na primer, svoje čedo opreme sa trista, bogme i četiri stotine evrića i pošalju u školsko dvorište da im dete ne daj bože ne bude gladno ili žedno. Čega, neće reći nipošto. Kifle, bureka, ili soka ne – nikako.
Oni su često ti koji su i pre ovog istraživanja znali da deca mlađa i od maloletništva purnjaju cigaretu ili neku travu u školskom dvorištu, oprostite u školskom hodniku, čim izađu iz učionice sa polučasovnog školskog časa. Šta su preduzimali i preduzeli. Ništa.
Oni su, čast izuzecima, doživeli da ih đak otera u mesto rođenja, da ih uputi, savetuje da kupe „vudu” lutkicu i nju bodu, a ne maltretiraju njih učenike. Da ih, ako mu padne na pamet, išamara ili ispesniči. Izgovor da decu štiti zakon slaba je uteha za ogromno štetočinstvo.
Oni su često ti koji se nadmeću za svoju partijsku fotelju i državnu funkciju, koji su umesto znanja i morala prepuni fraza i praznorečja na javnoj ministarskoj sceni u borbi za svoje ciljeve čiji je osnovni smisao dubina sopstvenog džepa. A to šta se dešava dole, u bazi, problem je baze. Ne njihov.
Što su im očevi i majke pričali kako je đaku školarcu nekada bilo zabranjeno pojavljivanje na ulici posle 20 časova, što su učenici obavezno nosili kačkete sa upisanim brojem odeljenja, što su potom u školama devojke nosile crne kecelje, a muška mladež teget sakoe, nije ih dotaklo. Naprotiv, izazivalo je podsmeh uz obavezni komentar: beše to staromodno, nekad. Danas su nova, moderna i napredna vremena.
Napredak je, iz izloženog, evidentan. Ka prvobitnoj zajednici ili Danteovom paklu.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 15/02/2008]
