Izvor: Blic, 26.Okt.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spavaju u hodniku i čekaonicama
Bez obzira na miholjsko leto, Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici već je prepuno. Iako u ovoj ustanovi ima svega 104 kreveta, trenutno se tamo nalazi 119 nevoljnika, od čega su 90 odsto njih psihički bolesnici. „Prekobrojni" spavaju na dušecima duž hodnika, u trpezariji ili čekaonici, svesni da je i to bolje od pločnika ili hladnih podruma. Tesno im je, ali kada zahladni, biće ih još više.
Iako su gradski čelnici godinama unazad obećavali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da će Prihvatilište u Kumodraškoj, jedina ustanova te vrste u Beogradu, biti prošireno, to do sada nije urađeno.
– Kada smo 1. januara 2005. prešli u nadležnost Grada, gradski čelnici tražili su da uradimo projekat za proširenje kapaciteta. Mi smo to učinili, da bi nam onda objasnili da imamo problem s nerešenim imovinsko-pravnim odnosima. To nije bilo tačno jer smo još 2005. godine imali kompletnu dokumentaciju da je sve regulisano. Tada je došlo do novog zastoja, pošto smo čekali da se izradi urbanistički plan za ovu zonu. Pošto je i to završeno, u maju ove godine predali smo zahtev za proširenje kapaciteta na 200 ležajeva, što je odobrio Sekretarijat za socijalnu zaštitu. Sada čekamo da taj plan odobri i gradska skupština, pa se nadamo da ćemo novo prihvatilište dobiti naredne godine – kaže Prvoslav Nikolić, zamenik direktora Prihvatilišta u Kumodraškoj.
Međutim, sa istim entuzijazmom o istoj temi pričao je 2006. godine i Dragoslav Grinvald, direktor Prihvatilišta. U pokušaju da saznamo zašto je sve ostalo na priči, nazvali smo gradski Sekretarijat za socijalni rad, gde su nam rekli da će na naše pitanje odgovoriti od ponedeljka.
Inače, neko je jednom rekao da stanje u nekom društvu najbolje odslikava briga zajednice za njene najugroženije članove. Ako je to tako, a jeste – gde to mi, onda, živimo?
Najtužnija kuća u Beogradu, zdanje u Kumodraškoj, već 35 godina jedino je utočište za one koje niko neće – beskućnike, skitnice, stare i senilne osobe, bivše robijaše, prostitutke, invalide... Muškarci i žene izobličenih lica i staklastih pogleda besciljno tumaraju po hodnicima, ili leže na krevetima u tesnim sobama, bez volje da ustanu iz postelje. Pored većine ležajeva nalaze se plastične flaše, kese sa hranom i odećom, a u vazduhu se, i pored svakodnevnog čišćenja i provetravanja, oseća neprijatan miris jer mnogi štićenici nemaju razvijene higijenske navike.
Četrdesetdvogodišnji Nemanja došao je u Kumodrašku u junu, pošto je tri meseca bio prinuđen da spava na klupi u Zemunskom parku. Ima anginu, pre godinu dana preležao je tuberkulozu, a zbog spavanja na klupi stradali su mu kičma i kukovi. Nekada, u nekom drugom životu, bio je keramičar.
– Imao sam koliko-toliko pristojan život dok nisam dobio tuberkulozu. Doktori su mi objasnili da je to zbog lepka za pločice... Proveo sam osam meseci u bolnici, a onda su me otpustili na kućno lečenje. Pošto nisam imao novca, kum mi je par meseci plaćao stan... Nedugo potom našao sam se na ulici, da bih posle tri meseca spavanja u parku otišao u Centar za socijalni rad. Oni su me poslali ovde – kaže Nemanja, koji nas je zamolio da ne objavimo njegovo prezime jer ima tri kuma koji ne znaju da je u Kumodraškoj.
– Posetio sam ih par puta otkako sam u Prihvatilištu, ali nisam imao snage da im kažem. Kada dođeš u ovakvu ustanovu, znaš da si dotakao dno. Teško mi je što sam ovde, ali ima ih mnogo koji su još na ulici – dodaje Nemanja.
Nemanjine reči, uostalom, potvrđuju i zvanični podaci, prema kojima u Beogradu ima oko 1.500 beskućnika. Veruje se, ipak, da ih je mnogo više.
