Izvor: Politika, 13.Mar.2011, 00:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodno vreme između želje i tereta
Ljudi se sve manje druže, što opravdavaju radnim vremenom koje nema preciziran kraj i gotovo uvek krade slobodne sate
Slobodno vreme – migolji se iz spektra tema za površne razgovore i postaje nekima želja, nekima breme. Zaposleni, obrvani obavezama i planovima, vape za oduškom i često komentarišu: „Eh, da dan traje 38 sati, bilo bi vremena za odmor, druženje, izlaske…” Suprotno tome, nemali deo besposlenih jadikuje da ih slobodno vreme ubi, da ne znaju šta će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa viškom sati u predugoj obdanici koja im je najveći neprijatelj otkako su izgubili posao. Sijaset je opravdanja za traćenje trenutaka koji bi se uz malo truda mogli pretvoriti u nezaboravan provod, onaj koji unosi vedrinu u sumornu svakodnevicu.
Potrošačima slobodnog vremena prestonica nudi nebrojene mogućnosti da život obogate prijatnim iskustvima, ulepšaju ga, ozare, ali je znatno manje sugrađana koji tu priliku koriste, a više onih koji je prespavaju. Rezultati malog istraživanja „Politike” (preporučljivo je sprovesti ga u krugu prijatelja i uporediti rezultate) pokazuju da odrasli u „najboljim” tridesetim i četrdesetim jedva čekaju da se domognu kreveta i utonu u san posle radnog dana. Sve se manje druže, što opravdavaju radnim vremenom koje nema preciziran kraj i gotovo uvek krade sate koji bi trebalo da budu slobodni.
Veštima u „hvatanju krivina” na poslu ne izmiču prilike da sa prijateljima ili kolegama skoknu na pauzu i tako naprave slobodno vreme i kada ga nemaju. Mnogi su se izveštili i u dopisivanju sa prijateljima u toku radnog vremena posredstvom čet programa i društvenih mreža, a trenutke nerada rado žrtvuju za poene u onlajn kompjuterskim igricama. I ne samo u kancelariji, već i kod kuće. Dame biraju „Konkistador” igru u kojoj se traži znanje, muškarcima je prijemčivija „Lara Kroft” – „pucačina” kao i „Kaunter strajk”.
Pored toliko balona, sala, sportskih centara u kojima se pika fudbal, mladi očevi se neradnim danima radije opredeljuju za dribling, dodavanja, šutiranje na gol – džojsticima, igrajući PES. Ubijaju vreme i kartanjem, ali u virtuelnom pokeraškom društvu. Onda ne čudi što su klincima igraonice kao druga kuća, doduše ne svim.
Vremešni su izgleda kreativniji od većine Internetom omađijane dece, tinejdžera i odraslih koji svaki slobodan trenutak provode pred ekranom računara – zabave i ispunjavanja slobodnog vremena radi.
Sugrađani trećeg doba, pod uslovom da je vreme lepo, mahom prekraćuju dokolicu partijama šaha, šetajući gradskim parkovima, zureći u reku s kalemegdanske terase, poredeći cene na gradskim pijacama, čekajući u redu kod lekara i kada im nije zakazan pregled, družeći se sa unucima... Ne protive se uvreženom mišljenju da kada odu u penziju ne treba više ništa da rade, nego samo da odmaraju. Pojedinima je gušt da se u gradskom prevozu voze od početne do poslednje stanice i nazad u potrazi za sagovornikom – beže od dangubljenja u kući i oko kuće, vožnju ne plaćaju. Potrebu da se mrdnu iz kvarta u kojem žive mnogi nemaju.
Kada završi smenu u perionici automobila na Voždovcu, Ivan P. (25) sa radnog mesta odlazi u obližnju kladionicu. Popuni tiket, i „seli se” 500 metara dalje, u svoj stan, gde „u horizontali” provodi poslepodne. Sa prvim sumrakom, vraća se u kladionicu, gde ga čekaju drugari – svake večeri. Sede i piju kafu ili pivo, ponekad sednu za poker aparate. Ako im se baš „zaglavljuje”, kasnije idu u „samišku” na ćošku gde kupuju dvolitarske flaše piva, pa – pravac kod nekog od njih na „gajbu” gde se sedi i pije do sitnih sati...
Čitav život ove ekipe odigrava se između dve autobuske stanice. Razlog tome je otrcana konstatacija „nema se para”.
Tovari blaga nisu potrebni za rekreativno plivanje, fitnes treninge, vežbanje joge, aerobik, savladavanje borilačkih veština, časove plesa... a zabluda je da se u slobodno vreme sportom bave oni koji imaju višak para i energije, kao što mnogi misle. Pozorišne predstave, koncerti, bioskopske projekcije nisu nepoznanica sugrađanima koji se trude da dokolicu zamene ugođajem, a često u slobodno vreme (uz radio i čitanje novina) dobiju ulaznice gratis.
Nije nemoguće izdvojiti novac za vikend van Beograda, kod prijatelja ili na seoskom imanju. A nije potrebno otići iz centra prestonice da bi se pobeglo iz gradske vreve. Znaju to sugrađani koji su u jezgru glavnog grada, po preporuci prijatelja, otkrili nesvakidašnje kutke mira ušuškane među višespratnicama gde kada se smeste imaju osećaj kao da su otputovali.
Na jedno od mogućih „putovanja” svakog četvrtka odlaze „hobisti” slikari, vajari, grafičari... koji grade umetnička dela u slobodno vreme u art centru „Mali Monmartr”. Kako za sobom zatvore ulazna vrata ateljea i stanu pred štafelaj, stigli su u umetničku četvrt Pariza, među prijatelje. Svira lagana muzika, boja ispunjava belinu slikarskog platna, u pauzama se pije „kir”, mešavina belog vina i sirupa od borovnice – baš kao na Monmartru. U međuvremenu se rađaju umetnička dela i prijateljstva.
– Moja ćerka godinama slika u ovom ateljeu. Videvši koliko je atmosfera opuštajuća i prijatna, i sama sam počela da dolazim na časove. Od tada je prošlo dve i po godine i ne planiram da brojim koliko će ih još proći. Imam privatnu firmu u kojoj radim pre podne, posle podne provodim sa decom, inače dosta čitam i odlazim u pozorište, najmanje vremena imam za druženje sa prijateljima, ali jednom nedeljno dozvolila sam sebi razonodu u Monmartru – ne ispuštajući slikarsku četkicu kazala je Gabrijela Đikić.
Spomenka Krajčević, prevodilac i književnik, ne krije da je trenutke čiste sreće doživela u ovom ateljeu.
– Kao mlada sumnjala sam u svoj likovni talenat i samo zato završila sam svetsku književnost, u životu kasnije bila prevodilac, novinar, pisac i tek kada sam odgajila dete, stigla gde sam htela u karijeri, slučajno sam otkrila ovaj ambijent. Kroz prozor su se videli štafelaji i to me je privuklo. Bavljenje umetnošću iz hobija je ljubav i uspeh. Kada ste stvaralac imate strah od rezultata, a slikanjem iz ljubavi se bavim bez surovog prisiljavanja i takmičarskog duha. Ostvarila sam davnašnju želju, osetila čistu sreću, sa stručnim usmerenjem mlade dame Maše Đuričić čije slike kad vidite u izlogu prolazite kroz prozor – pojasnila je Spomenka Krajčević.
Do arapskog kontinenta „putuju” stalni gosti „Nargila kafea 1001 noć”, zaljubljenici u gotovo ritualno ispijanje čaja pripremljenog u turskom čajniku, serviranog u staklenim čašicama. Ne manje uživaju u gutljajima arapske kafe iz fildžana uz nezaobilazan miris aromatizovanog duvana. Sve to u orijentalnom ambijentu oplemenjenom prigušenim svetiljkama iz Turske, jastucima iz Sirije, muzikom iz Tunisa, više od 20 ukusa „šiše”, koji su stigli iz Egipta...
– Nismo pušači, ali nargile su poseban užitak koji sebi povremeno priuštimo i prisetimo se putovanja i najlepših meseci života u inostranstvu. Prvu nargilu sam kupila u Libiji, naučila sam kako se priprema aromatizovan duvan u Njujorku gde sam živela u arapskoj četvrti... Dosta uspomena nas vezuje za užitak u orijentalnom ambijentu koji napokon imamo priliku da proživimo kad imamo slobodnog vremena i u Beogradu – komentarisale su gotovo uglas sestre Olivera i Željka Maksimović, deleći ugođaj i trenutke opuštanja sa prijateljicom Tanjom.
Gotovo sa svakog kraja planete po suvenir je stigao u Udruženje svetskih putnika u nekadašnje posleratne sobe za poslugu. Danas je to jedan od omiljenih kutaka za druženje više od dvesta članova „kluba” i na hiljade studenata, glumaca, slikara, poslovnih i „običnih” ljudi... prijatelja kuće iz svih krajeva sveta. Gosti živopisne galerije krcate eksponatima iz različitih kultura i istorijskih perioda, tvrde, ne dangube – istinski uživaju. Nadohvat ruke su im zbirke starih stripova, knjiga, skulptura, dekorativnih predmeta, nameštaja... koje pretenduju da budu proglašene antikvitetima.
A koliko je neotkrivenih mesta i načina da se u Beogradu pobedi dokolica?
– Ne postoji na jednom mestu sabrana ponuda aktivnosti za kvalitetno korišćenje slobodnog vremena. Ne postoji adresar ni portal gde je detaljno izloženo kakva je ponuda u gradu, koje se aktivnosti nude, koliko to košta, kada se zainteresovani mogu prijaviti, na koji broj se mogu raspitati… Zato se i trudimo da kraja meseca pokrenemo sajt „Moje slobodno vreme” – najavila je Miroslava Pavlović, iz građanskog udruženja „Potrošač”, koje od prošle godine realizuje projekat „Putevima inspiracije – slobodno vreme i kako ga iskoristiti”.
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 13.03.2011
