Izvor: Večernje novosti, 29.Mar.2014, 13:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slikaj srpski da te ceo svet razume

ZANAT novinskog fotografa unekoliko je drugačiji od ostalih poslova. Vreme koje im je na raspolaganju po pravilu je kraće nego što ga imaju svi drugi. Njihovo „hvatanje istine u letu“ ili „deliću sekunde“ vredno je mnogih ozbiljnih analiza, ali ovog puta smo hteli da se „promuvamo“ i kroz njihove „beleške“ i anegdote druge vrste. Držanje foto-aparata u ruci nije ponekad nimalo naivan posao... ARKAN BEZ BATERIJE KADA je Željko Knežević svojevremeno dobio priliku da fotografiše >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Željka Ražnatovića Arkana, bio je vrlo zadovoljan retkom prilikom koja mu se ukazala. Tim pre što je Arkan bio veoma zadovoljan pozom koju je zauzeo i životnom situacijom koja ga je očekivala, jer je trebalo uskoro da stupi u brak sa poznatom folk divom. Arkan se nasmejao, zauzeo pozu, fotograf je prislonio aparat na čelo. I tako nekoliko sekundi. Pa još nekoliko. Pa se sve razvuklo do unedogled. - Čekao sam da se upali signalna lampica na blicu, da mi pokaže da nije moguće da su se baterije istrošile u ovako delikatnom trenutku - seća se Knežević. - Samo sam osetio kako mi se graške znoja slivaju niz leđa... - Hoćeš li više da slikaš!? - upitao ga je Ražnatović. - Neću - nemoćno mu je odgovorio naš junak. - Kako, bre, nećeš!? Očajni fotograf je priznao kako su mu baterije potrošene. Na to je Ražnatović pozvao prvog od svojih momaka i poslao ga po dva pakovanja baterija. - E, to je bilo fotografisanje... uh - seća se naš kolega Željko Knežević, popularni Dizi. Istovremeno, Nikola Fifić je gorostasni fotograf visok dva metra, sa karakterom dobričine, kakav često ide uz rmpalije. Na Sajmu knjiga je video Matiju Bećkovića kako stoji pred policom jednog od izlagača i uljudno je prišao bardu literature. -Radio sam mnogo tih dana“- seća se Fifić, „i sva su mi se imena preplitala pred očima“. Prišao sam Bećkoviću i zamolio ga da pogleda ka meni, rečima: „Gospodine Ćosiću, možete li da pogledate na ovu stranu?“. Dobronamerni Bećković je uredno zauzeo željenu pozu, a onda je Nikola dodatno začinio situaciju rečima: „Gospodine Dobrice, samo još malo ulevo“. - Tek kada sam se okrenuo, shvatio sam kako sam se obratio Bećkoviću - iz osmeh se seća Nikola Fifić. - Nije bilo smisla da se vraćam i izvinjavam. A Bećković se, verovatno i danas seća „nepismenog“ fotografa... Sa druge strane, Dragan Milovanović je predani sportista, požrtvovan u svom poslu, a u karijeri mu je jedan od najupečatljivijih poduhvata bio uspon na Himalaje. U okviru alpinističkog tima naše zemlje popeo se više od pet hiljada metara, zabeležio neverovatne kadrove sa ove avanture, ali ostao je zaprepašćen u jednom trenutku. - Gledam i ne mogu da verujem - smeje se popularni Milo. - Ispred mene stoji grupa šerpasa, nosača koji dočekuju alpiniste i pomažu im da se ispenju tokom ovog teškog poduhvata. Kad jedan, među njima, stoji preda mnom u dresu Crvene zvezde. Sve sam mogao da očekujem, ali to nikako! MAČAK I MAČAK O TOME kako nastaju neke fotografije, pričao nam je Zoran Jovanović Mačak, koji je strpljivo čekao bezbroj puta da se neki događaj odigra. Pokazujemo jednu njegovu fotografiju, baš zato što je u okolini Pančeva jedan macan gledao kako meštani iznose suvo meso da ga provetre. Taj banatski običaj rezultira sjajnim delikatesom ovog podneblja, domaćica je prethodno rasterala sve mačke koje su se okupile, ali ovaj se „namestio“ za slikanje čim je domaćica okrenula leđa. Tako je Mačak uhvatio mačka. Predrag Mitić je bio jedan od urednika fotografije našeg lista, kada je, u neko proteklo, srećnije vreme, bio na jednom visokom skupu najvišeg državnog vrha i rukovodioca naših novina. Posle radnog dela, druženje je nastavljeno u kafani, uz večeru i muziku. - Tadašnji urednik „Novosti“ dao mi je cedulju na kojoj je nešto pisalo - uz osmeh se seća Mitić. - Shvatio sam da su to novinska pitanja za Mila Đukanovića, koji je bio jedan od gostiju. Razumeo sam da su to pitanja koja su spremljena za skorašnji intervju. Nedugo pošto sam mu dao savijeni list papira, urednik me je pitao zašto muzika ne peva pesmu koju je naručio!? Dabome da nisu pevali, jer sam ja dao crnogorskom premijeru cedulju koja je trebalo da završi kod „pevaljke“. Jedan od fotografa „Novosti“ Petar Milošević i danas izbegava Ibarsku magistralu, a kaže da će je se doveka sećati. Milošević je bio zadužen da prati protest kamiondžija pre nekoliko godina, i otišao je svojim automobilom do Ljiga, kako bi napravio fotografije blokiranog puta. - Došlo je vreme da se vratim u redakciju, i ljubazno sam zamolio nervozne kamiondžije da me propuste. Oni su puštali sanitetska vozila, majke sa decom, ali ne i ostale koji su ostali zarobljeni u koloni. Shvatio sam da postoji jedan puteljak, preko njiva i lagano sam stavio aparat na sedište i krenuo tim putem. Kada su me videli, tridesetak rmpalija je potrčalo za mojim autom. Uspeo sam da ubacim u brzinu i da pobegnem po džombastom i nemilosrdnom putu kada su bili na dva metra od mene. Još se tresem kad pomislim šta bi bilo da su me stigli. UDRI FOTOGRAFA! KADA je Milutin Labudović tokom 1997. godine pomagao policajcima da pobegnu od nevolje, nije ni slutio da će mu oni vratiti na neočekivan način. Tada su bile u toku demonstracije koje je predvodio SPO, i u jednom trenutku su četiri policajca bili primorani da siđu niz gromobran sa zdanja Skupštine. - Pomogao sam im, pridržavajući donji deo metalne konstrukcije, kako bi se bezbedno spustili, jer je to bila visina od četiri do pet metara, i da je neko od njih pao, svakako bi nastradao ili bi se makar grdno povredio. Kada su sišli, zahvalili su se i otišli svojim putem. Posle desetak minuta popularni Labud je naleteo na drugu grupu policajaca, koja je bila više nego „obradovana“ kada je videla čoveka sa fotoaparatom. Pokušao je da im objasni kako je upravo pomogao njihovim kolegama, ali je uz neizostavno „ma nemoj“, zauzvrat dobio batine koje i danas pamti... Demonstracije 9. marta dobro je zapamtio Miloš Vukadinović, koji je pokušao da snimi Vuka Draškovića koji se obraća masi sa terase Narodnog pozorišta. Popeo se na sims sa spoljne strane, kako bi uhvatio što bolji kadar, a onda je zakoračio na nadstrešnicu, našao najbolje mesto za fotografisanje - a onda propao kroz nju. - Bila je od armiranog stakla, i prosto sam propao, krenuo u sunovrat i zadržao se na laktovima da visim - seća se Vukadinović. - Srećom, pomogli su mi baš Vuk Drašković i jedan njegov partijski kolega, i oni su me izvukli na terasu. Svi koji su ikada nešto značili na estradi, ovekovečeni su kroz objektiv Vojislava Danilova Fekija. On se seća kako je nastajala fotografija kada je zamolio Zdravka Šotru i njegove prijatelje, pre nekoliko decenija, da se fotografišu potopljeni u more, dok se odmaraju na crnogorskoj obali, između dva snimanja. Zamolio je kelnera da im donese piće na tacni, kako bi se videlo „gde se poznati odmaraju“, ali to je bio neočekivan problem. - Nije mi bilo teško da zamolim zvezde da poziraju, ali crnogorskog konobara, e to je muka - seća se Feki. - E, kako ću do plaže, pa upašće mi kamen u cipelu, pa daleko je, a vruće je... Jedva smo nekako uspeli. NAŠ BELGIJANAC POZNATI političar Aleksandar Popović svojevremeno je bio vrhunski atletičar i reprezentativac Jugoslavije na 100 i 200 metara. Našem fotografu Nebojši Paraušiću zapao je zadatak da ga snimi na treningu pred jedno veliko takmičenje. Nebojša se pojavio u zakazano vreme, zamolio sportistu da nekoliko puta trči prema njemu, islikao bezbroj „kvadrata“ i na kraju se zahvalio i ostavio momka da odradi trening. Kada je već poodmakao, shvatio je da nešto nije u redu. - Tada još nisu postojali digitalni aparati - seća se Paraušić. - Već sam bio blizu redakcije kada sam stavio ruku u džep i u njemu napipao film. Shvatio sam da sam slikao Popovića „na prazno“, pa trk nazad na stadion! „Znate“, pričao sam, „nisu one slike ispale dobro, moraćemo ponovo“. A ovaj me odbije rečima: „Ma nije važno, bar jedna je sigurno dobra!“ Jedva sam ga ubedio da ponovo protrči pored mene... ... Dok je snimao kadrove sa fudbalske utakmice Srbija - Belgija, plavokosom Aleksi Stankoviću prišao je jedan stranac oslovivši ga na francuskom ili flamanskom jeziku. - Bio sam odeven u kariranu košulju, i zbog nečega mu se učinilo da smo zemljaci. Posle prve rečenice kojom mi se obratio odgovorio sam mu samo sa „ui“, na taj mu način kulturno dajući do znanja da me pusti na miru. Međutim, to je bila greška jer se tek tada raspričao, gestikulirajući nešto rukama. Bio sam primoran da mu na srpskom kažem da prestane, pa je tek onda shvatio da nisam „njihove“ gore list. Šta reći? „Pričaj srpski da te ceo svet razume“. KAKO JE „PLANUO“ TIRAŽ KADA su bile aktuelne restrikcije struje, pre više od jedne decenije, postojala je muka kako ilustrovati ovakvu temu. Željko Knežević Dizi je uspeo jednu damu da ubedi da treba da je fotografiše dok se tušira. Iako je bilo velikih nedoumica da li treba pustiti tu fotografiju u štampu ili ne - tiraž je „planuo“. I to najpre - u Banjaluci.MI JESMO ANĐELI „VEČERNjE novosti“ krase i dve dame sa foto-aparatom. Istina, obe su trenutno opravdano odsutne, a mi im želimo da se vrate među nas sa prinovama. Privilegija našeg lista jeste da ima dve fotografkinje i da obe nose isto ime: jedna je Anđela Stevanović, a druga Anđela Mišić Atanacković.EVO FUDBALERA! NA FLORIDI je devedesetih godina odigran fudbalski meč između SAD i Nemačke. Paraušić je slučajno bio na stadionu na koji je ušao dva sata pre početka meča. Dok se publika okupljala, prvo je stigla ekipa navijača noseći potpuno neočekivanu parolu, apsolutno neočekivanu na anglosaksonsko-germanskom meču. Očigledno je bila sa našeg podneblja. Šta će oni tu, na utakmici na kojoj nije bilo nijednog našeg igrača, Nebojša nikad nije saznao...

Nastavak na Večernje novosti...