Izvor: Politika, 15.Avg.2010, 00:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slavkini pilići
Blizančići ženine najmlađe tetke, ptići naši mili Neško i Rada, pred početak studija iskočili iz šumadijskog gnezda, nekoliko puta obleteli razgranato porodično stablo i od tolike krošnje sleteli baš na našu grančicu, u naš dom. Neće ni kod koga drugog od rođaka da odsednu u Beogradu! Sviđa im se, kažu, što smo tako „pozitivno otkačeni”! Kako sam se obradovao njihovoj opisnoj oceni! Pogodili su! Ja sam uvek „pozitivno otkačen”. Žena tako-tako.
– Slavkinim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klincima pod hitno da nađeš stan. Mnogo nas je zadužila... Šta kolutaš očima! Ne sećaš se da si za vreme sankcija jeo podmladak iz njenog kokošinjca? – presekla me negativnim strujanjima u mudrovanju o uzročno-posledičnim nitima u zamršenom familijarnom klupku.
Jeo sam, ne poričem. Tačnije, u jednom od mnogih dramatičnih državotvornih momenata u kojima smo ostali bez kinte oglodao sam dva tetkina jedva uhvaćena, žilava dvorišna „graorčeta”. A račun, posle toliko godina, stiže kao da sam smazao mitske paunove iz zaprege boginje Here! Ma, Amerikanci su sto posto u pravu: nema besplatnog ručka! Ni pilenceta za „dž”. Neko mora da plati ceh. To što je kljucalo, prposalo se po avliji, kvocalo pod Bukuljom...
– Ženo božija, na tavanu više nema mesta! Golubovi su se razmnožili preko svake mere, a Raša i Nena nikako da završe specijalizaciju i konačno se vrate u Vranje...
– Uopšte me ne zanima. Kad ima mesta za sina tvog „klasića” iz vojske i njegovu koleginicu, ima i za moju svojtu! Dok im ne nađeš nešto, Slavkini pilići neka spavaju na našem „francuzu”, a ti i ja ćemo na podu! – ustremila se draga na mene. Što je negativnaaa!
Glavu dajem, „francuza” ne dajem! Kičma mi je ionako u rasulu, još mi samo fali mučenje na laminatu. Dohvatio sam oglase. Pokušavajući da Raši i Neni pronađem pristojan smeštaj – suv, okrečen, namešten stan, bar na visokom prizemlju, sa kupatilom, kuhinjicom, jednom linijom do centra i kirijom oko 200 evra mesečno – već sam sve brojeve telefona isprecrtavao roze markerom i izvrteo više puta. Ništa! Takva „gajba” u ovom gradu ne postoji. Možda i postoji, ali agencije je ne nude. Zbog toga, budući ortopedi guguču već treći mesec pod mojim krovom.
Krenuo sam u ofanzivu i za Slavkine ptiće. Možda ću imati više sreće.
Razletesmo se. Oni bi u centar, da im sve bude blizu. Navikli na varoš. Razmažene klindžosere. Kod Bajlonijeve pijace izdaju se „stanovi” u garažama ispred novosagrađene zgrade. Svetlost ulazi samo na vrata gde bi inače ulazio automobil. U uglu te „sobe” je mini lavabo, ve-ce šolja, plinski rešo, a na sredini stočić, dve stolice, fotelja na razvlačenje. Cena – sitnica! Sto pedeset evrića, šest meseci unapred!
Na Voždovcu naivčine čeka gomila „komfornih” šupa za stotku, sa poljskim klozetom uz tarabu. Na Vračaru memljivi, ispucali, prizemni sobičak okružen s nekoliko istih i zajedničkom česmom u dvorištu košta čak 120. Ko bi želeo u garsonjeru na Karaburmi, morao bi da se isprsi i 250 evrića! U Malom Mokrom Lugu je upola jeftinije, ali zato je leti prašnjavo, a zimi blatnjavo. U blokovima preko Save nemaju šta da traže. Tamo pod kirijom spavaju isključivo bogataši. Banjica nudi ekstra komfor: naplaćuje se i pogled na Dedinje. Jajinci su predaleko, a u Ralji počinje šumadijski kraj iz kojeg su deca upravo i došla...
Golubovi su se pomerili za po gredu. Micnuše se i Raša i Nena za po dasku. Slavkini pilići Neško i Rada smestiše se na njihovo mesto, ispod krovnog prozorčeta. Lepo ih je tetka vaspitala. Nipošto nisu hteli da isteraju nas domaćine iz kreveta. Fina dečica. Ko je rekao da su razmažene klindžosere!
Grize me savest. Ne mogu da zaspim. Grozničavo tražim stan. Dva komada. Budim prijatelje, zovem poznanike, molim komšije... Nema ništa čisto, osunčano, s normalnim gazdom i bez oblapornog posrednika, za pare primerene džepu studenata. Zna li neko da lise nešto tako ovde uopšte i može naći?
Darko Kalezić
objavljeno: 15/08/2010
