Izvor: Politika, 26.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbol moći i luksuza
Dragoslav Pavle Aksentijević diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu. Široj javnosti poznat je i kao pojac srpske i vizantijske duhovne muzike koju izvodi sa grupom "Zapis". Ovaj autentični tragalac se početkom novembra, u rodnom Beogradu, posle dužeg vremena, predstavio koncertom na "Kolarcu" i likovnom izložbom u Galeriji "Progres". Iako odrastao u Humskoj ulici, u blizini Autokomande, umetnik smatra kako se njegova veza sa Beogradom ne može ograničavati isključivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na jedan fizički prostor. Međutim, za njega izuzetan značaj ima Šumatovačka ulica, gde je pohađao školu crtanja i vajanja. – Odlazak u tu ulicu bio je poseban. Znao sam da ću tamo sresti ljude koji su spremni da svoj fizički život podrede toj velikoj, slikarskoj umetnosti – ističe Aksentijević.
Poslednjih deset godina, poslenik kulture čije je muzičko ostvarenje "Posvećenje" ocenjeno kao kapitalno delo naše muzičke kulture živi na Dorćolu. Sam ga je odabrao. Interesantno je, primećuje on, da je na Dorćolu doživeo nešto neočekivano – palanački ambijent u centru grada.
Poziv igumanije manastira Vavedenje
Ipak, Pavle Aksentijević, pored svega pobrojanog, nema dilemu kada treba da odabere najdražu ulicu. Najveću radost vezuje za studije Likovne akademije i kraj oko Topčiderske zvezde. Bulevarom vojvode Putnika stizao je do prvog radnog ateljea. Objektivistička posmatranja, prema kojima se Dedinje, Topčider i njegov donji deo zvani Senjak određuju kao elitistički deo grada, centar ekonomske i političke moći, Pavle Aksentijević je radije spreman da pomeri ka duhovnom odredištu.
– Kada sam sa 17 godina upisao akademiju, nekoliko godina Bulevarom vojvode Putnika dolazio sam do ateljea koji se sada nalaze u Ulici Mila Milunovića. Po nalogu Moše Pijade, sagrađeno je i nekoliko ateljea koji su i danas najlepši u okruženju. Bez obzira na godišnje doba, za mene je taj put do škole, do izvanrednih profesora i pedagoga, predstavljao istinsku radost i nadahnuće. Sa jedne strane je "Hajd park", s druge porodični i rezidencijalni objekti. Manastir Vavedenje je imao presudan uticaj na mene. Podignut je 1936/37. godine u duhu tradicije srpskog srednjovekovnog graditeljstva. Kada me je igumanija manastira pozvala da ponovo svratim, jer "iz mene Gospod peva", nastavio sam da dolazim. U tom manastiru obavio sam prva snimanja crkvene muzike. Iako mi je poznato, a to se po arhitekturi topčiderskoj vidi i golim okom, nisam ga doživljavao elitistički. Istina je da svaka elita nije žalila finansijska sredstva, ili uticaj kako bi se domogla tog prostora. Ta mesta, Topčidersko brdo, Dedinje i Senjak, uopšte, imaju ogromnu simboličku vrednost. Znak su prestiža, pripadnosti najvišem sloju u društvu. Nažalost, mnogima se ambicije tu i završavaju. Što se tiče arhitekture, dogodilo se ono što je neizbežno, što je nužnost ovog vremena. Modernistička gradnja sa svojim neprihvatljivim rešenjima uzela je maha. Nažalost, tu dolazimo do ogromnih sukobljavanja i velikih arhitektonskih promašaja koja prete da poremete prirodnu jednostavnost i otmenost ovog kraja – kazuje Pavle Aksentijević.
Bitka za kvadrate
On, danas, stanuje na Dorćolu u zgradi podignutoj 1903. godine i priznaje da je u jednom trenutku bio uplašen za Beograd.
– Dorćol jeste moj izbor. Debeli zidovi od preko 60 centimetara uspešno me izoluju i štite od spoljašnjih uticaja koji dopiru iz obližnje Ulice Strahinjića Bana. Nije mi jasno odakle tolika pomama za tim kafićima. Jedan preko puta drugog, takmiče se koji je skuplji i ko gde sedi. Novokomponovanoj muzici ne dozvoljavam da prodre do mene. Slušajući tu vrstu muzike, kao narod postali smo agresivni. Ona nas je pratila kroz sve savremene padove i posrtaje. Dogodila se drastična promena koja je i te kako vidljiva na beogradskim ulicama. Pojava mnogih likova koji besciljno lutaju, bauljaju u polumraku, polusvetlu, stvarajući užasnu sliku izgubljenosti i meteža. Ono što je nekada važilo za Železničku i Autobusku stanicu sada se uz Balkansku popelo i do samog centra grada – primećuje naš sagovornik.
– Ne sumnjam da ljudi koji vode ovaj grad imaju ideje, ali one se uglavnom svode na ono šta može da se proda i rasproda. Čovek i njegovi kvaliteti više nisu vrednost, već samo ono što može da se materijalizuje. To smatram velikim nedostatkom u pristupu političke elite. Bio sam zapanjen činjenicom da je Kula Nebojša na Kalemegdanu umalo završila kao ugostiteljski objekat. Da slična sudbina očekuje i hram umetnosti Paviljon "Cvijeta Zuzorić" . Pouzdano znam da se i u Udruženju muzičkih umetnika, takođe, bez ikakvog obrazloženja, razvlačio metar. Broj kvadratnih metara ih jedino zanima. Hoće da nas smeste u barake, privremeni smeštaj, ulice bez broja. Brine me takav odnos prema institucijama – gnevan je umetnik. Od javnih građevina najviše ga privlači Kapetan Mišino zdanje, a o izgradnji Opere kaže:
– Te priče o izgradnji velikih, značajnih objekata, ili rekonstrukciji postojećih ne propušta nijedna gradska vlast. One su i sada aktuelne, ali mislim da bi prioritet trebalo da bude na rešavanju teške ekonomske situacije građana. Ne umanjujem vrednost projekta Opere, koji bi bio značajan u jednoj drugačijoj, ali ne u ovoj posrnuloj i u velikim finansijskim problemima izmaltretiranoj Srbiji. Sklonost ka centralizovanoj "beogradizaciji" karakteriše kao sklonost ka preterivanju.
– Nema tu ničeg posebnog, pogotovo ne u ambijentu današnje Skadarlije. Ako je neka celina sama po sebi prirodni naslednik starog Beograda, onda je to deo oko Saborne crkve i Kosančićev venac. Period palanke jeste konačno iza Beograda. Da li smo grad budućnosti? Možda postanemo evropski, ali ne i srpski grad – razmišlja Pavle Aksentijević.
[objavljeno: ]
