Izvor: Večernje novosti, 03.Jun.2015, 12:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sećanja iz rata radio virtuoza

ČUVENU koračnicu "Marš na Drinu" prvi put je na gramofonskoj ploči zabeležio i snimio orkestar koji je imao šest muzičara na čelu sa neprevaziđenim Vlastimirom Pavlovićem Carevcem. Sagovornik "Beogradskih priča" je jedini živi muzičar iz tog ansambla Bogdan Kojović, koji je rođen 1932. u Beogradu, i koji nas je vratio u sećanja iz detinjstva, doba nemačke okupacije, ali i razvoja muzike i filmske umetnosti u našem gradu. U karijeru je "uredno složio" i titulu pravnika, a obrazovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je počeo još u predratnoj, nemačkoj školi u Beogradu. Nemačka škola - U predratnoj prestonici su postojale dve strane škole - franuska i nemačka - seća se ovaj vitalni čovek vremena iz tridesetih godina. - Otac Đorđe bio je ugledni advokat, a majka je radila u "Vajfertovoj" pivari i živeli smo lepo. Odabrali su nemačku školu, jer sam tako učio i strani jezik, a na maternjem smo pohađali nastavu iz istorije i geografije. Čudno je to bilo - za vreme rata, u Beogradu je bio streljan svako ko je slušao Radio-London, a mi, koji smo nastavili da idemo u njihovu školu učili smo čak i engleski jezik. Tada sam dobio i malu harmoniku koja me je uvela u svet muzike. Kada je počeo rat, otac nije hteo da radi, suprotstavljao se okupaciji, ali majka Milica, mada oštra i precizna, planirala je da sin napravi nekakvu karijeru. Tako je talentovani mališan sa harmonikom pozvan u Zenderbelgrad (Radio-Beograd pod okupacijom), kako bi odsvirao dve kompozicije. - U studiju je stajao jedan esesovac u crnoj uniformi, gledajući u mene - seća se Kojović. - Delovao je narogušeno, ja sam prvu pesmu odsvirao korektno, ali na drugoj sam se potpuno zbunio i sledio. Posle sam govorio kako sam, još kao dečak, u jednom danu bio i "kolaboracionista i diverzant". Ratno doba naš sagovornik je proveo teško, a posle rata je otac Đorđe, kao član Demokratske stranke Ljube Davidovića prošao zatvor jer je bio i sekretar Milana Grola. Iako je pre rata branio komuniste pred sudom, to mu nije mnogo pomoglo.CIRKUS NA TAŠU Pre Drugog svetskog rata na Tašmajdanu je bio postavljen cirkus, a Kojović pamti kako ga je majka vodila tamo, gde je prvi put video kako artistu izbacuju iz velikog topa, a ovaj posle upada u mrežu. - Za vreme okupacije nestalo je nemačke škole, pa sam prešao u Četvrtu, pa Šestu mušku gimnaziju. U jednoj školi sam bio u odeljenju koje je izvelo osam doktora nauka i pet univerzitetskih profesora, a u drugoj su bili potonji muzičari, glumci i fudbaleri. Takva je bila i moja budućnost. Stanovao sam u današnjoj Resavskoj 16, koja je pre rata bila Frankopanova, pa je Nedić prekrstio u Resavsku, potom je bila Generala Ždanova, pa Prvog maja, pa danas opet nosi ono isto ime. Tokom proteklih decenija u istom ulazu stanovali su Franjo Tuđman, Desanka Maksimović, kao i Pavle Vuisić i brat mu Dušan. Paju sam lično 1944. otpratio na Sremski front, odakle se, srećom vratio, a ja sam ga dočekao i na povratku, peželevši mu dobrodošlicu. Staniol pa bombe PRVO ratno bombardovanje Kojović dočekuje u bašti tetkine kuće, u blizini današnjeg Mostara, kada se sa porodicom skrivao u podrumima pivare. Savezničko bombardovanje 1944, kaže, pamti kao da je juče bilo. - Danima pre toga saveznički avioni su preletali grad jer su išli ka naftnim poljima pored rumunskog grada Ploešti. Tog uskrsa su došli stričevi da nam čestitaju praznik, a mi, deca, videli smo folije od staniola koje su bombarderi izbacivali visoko iznad naših glava. To je bio manevar kako bi zavarali nemačku protivvazdušnu odbranu, a nama je izgledalo kao predivna igra i prelivanje svetlosti na nebu. To svetlucanje izgledalo nam je lepo i svečarski, kao da neko hoće da ukrasi Uskrs, pa nismo ni slutili da će uskoro uslediti bombe. Pamtim da su tada avioni satrli Pašino brdo gde je poginulo više od 2.500 Beograđana, a nijedan Nemac. Teško je bilo tokom okupacije, nije bilo dovoljno vode, pa nisu radili ni toaleti u gradu. Nemci su naredili da se u dvorištima u centru grada kopaju rupe, pa kada bi ih napunili, morali su da ih prelivaju hlorom, zatrpaju, i ponovo kopaju nove. Bilo je zabranjeno rukovanje i ljubljenje, da ne bi izbila zaraza! - Cvetala je crna berza, prodavali smo sve iz kuće... Kod bioskopa "Takovo" u centru grada prodavali smo sve što smo imali - stripove, bugarske cigarete, preprodavali smo karte za filmske projekcije. Kada smo počeli to svakodnevno da radimo Nemci su zabranili đacima da idu 15 dana u bioskop, kao kaznu zbog "tapkanja". Inače, u bioskopima je igrao naš film "Nevinost bez zaštite", neki nemački filmovi, a potkrao se i američki "Snežana i sedam patuljaka", ali sinhronizovan na nemački jezik. Od muzike do filma POSLERATNO doba pretvara ovog mladića u sasvim drugačijeg, uspešnog čoveka. Ansambl Bogdana Kojovića osnovan je 1964. godine i od tada je gostovao u bezbroj televizijskih i radio-emisija, a snimili su i više od sto gramofonskih ploča. Naš sagovornik izdvaja saradnju kada je svirao sa legendama poput Cuneta Gojkovića, Nade Mamule, Lepe Lukuć, Braće Bajić, Vere Ivković i Danila Živkovića sa čuvenom pesmom "Od Vardara pa do Triglava". - Često sam se bavio muzikom "u ilegali" jer sam u međuvremenu bio u Poslovnoj zajednici jugoslovenske kinematografije, koja je imala rang ministarstva za film. Plasirali smo naša ostvarenja u svet i donosili strane filmove kod nas. Tako sam šest i po godina bio zastupnik jugoslovenske kinematografije u Minhenu, i to nam je bilo jedino takvo predstavništvo u svetu. Najvažnije mi je bilo da sam celu muzičku, kinematografsku i pravničku karijeru ostvario kao - vanpartijac, nikada blizak komunistima. Bogdan Kojović se seća predratnih vremena, kada je, kao član ugledne porodice, uživao sve privilegije dobrostojećeg sloja, silne bede koju je prošao tokom rata, očeve robije i teških posleratnih godina kada je sam uspeo da svoju biografiju ukrasi različitim profesijama, a u svakoj je bio dobar. - Sve je to život. I kad si gore, i kada si dole. PUT U KINU Daleke 1957. godine naš sagovornik je sa Kulturno- umetničkim društvom "Krsmanović" išao na turneju u Peking. Nekako su došli tamo različitim avionima, prošli za tri meseca devet kineskih provincija, ali u povratku je bilo drugačije. - Dva dobrovoljca su morala da se vrate vozom i ja sam bio jedan od njih. Morali smo da pazimo da se nošnje koje je koristio ansambl vrate uredno u Beograd. Samo kroz Sibir smo putovali sedam dana, u Moskvi se smrzli kao nikad, kineske diplomate su nadgledale naš povratak, a usput smo svima bili sumnjivi. Još kada sam kupio u Rusiji usisivač i poneo ga sa sobom, sve je bilo još čudnije. Još ga pamtim, marka "raketa", dizao je daske sa poda! Putovali smo dvadesetak dana iz Pekinga. RATNI FUDBAL Okupacija je trajala četiri godine i za to vreme nije prestao da se igra fudbal u Beogradu. Kojović se seća klubova SK 1913 i BSK. Prvi je igrao na terenu na kojem je kasnije izgrađen stadion Crvene zvezde, a drugi na mestu gde je danas stadion Partizana. Aktuelni klubovi bili su i Obilić, Vitez, Sloga, Jedinstvo, Balkan, Čukarički... - U SK 1913 igrali su Ljuba Lovrić, Ćirić, Drakulić, Atanasković, Aca Petrović Pikavac... ovaj poslednji je bio levonog, tako da je mogao protivnika da "okrene na petoparcu", ali je zato desnom umeo da promaši ceo gol sa pola metra. U BSK su igrale legende Rajko Mitić, Kosta Tomašević, Vojin Božović, Đura Horvatović... I sve to za vreme okupacije. TRAGIČNA GENERACIJA IZ 1926. Sećanje našeg sagovornika vraća ga u vreme probijanja Sremskog fronta i mobilizacije koja je 1944. godine sprovedena u Beogradu. - Pokupili su generaciju koja je uglavnom rođena 1926. godine, svršene srednjoškolce i bacili ih u vatru protiv Nemaca koji su bili prekaljeni kroz bezbrojne bitke tokom proteklih pet godina. Bilo je to strašno. Posle toga, u gradu gotovo da niste mogli da nađete nekog muškarca rođenog 1926. Ostali su tamo, u Sremu.

Nastavak na Večernje novosti...