Izvor: Večernje novosti, 27.Avg.2014, 14:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Savsko „prozorče u svet“

SVAKI put kada se održava svečano otvaranje neke bitne građevine, potogovo ako ona ima bilo kakve veze sa saobraćajem ili transportom, neko se odvaži da objasni kako smo dobili „prozor u svet“. Takvih „prozora“ tokom prošlosti bilo je, dabome puno, od otvaranja železničke stanice, aerodroma, različitih saobraćajnica... Prvi među silnim „prozorima“ koje smo našli u Beogradu, bile su Velike stepenice, a ovako ih je krstio još Jovan Skerlić. U sećanjima starih hroničara Beograda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Skrelić je govorio da su, spajajući Kalemegdan i Savsko pristanište ovde stepenice bile, doduše, samo „prozorče“ ka Evropi. Granica i lađe Opisujući Velike stepenice, Nikola Trajković u knjizi „Spomenar o starom Beogradu“ piše da je „sada to miran kraj, ali nekada, veoma davno, ovo je bio jedan od najživljih i najprometnijih krajeva u Beogradu“. - Sve što je dolazilo iz Austrije i ostalih delova Evrope moralo je proći ovuda, jer je Železnički most sagrađen tek 1884. godine i tada je prva lokomotiva prešla Savu - piše Trajković. - Do tada, a i kasnije, do Prvog svetskog rata, oko pristaništa je bio veoma živ saobraćaj. Narod se sa boščama i ostalim prtljagom gurao i žurio, neko da ne izgubi lađu, neko, opet, da se ne mimoiđe sa svojima koje očekuje - i tako je uvek bila neopisiva gužva. Male kafane oko pristaništa nisu se uopšte zatvarale, ni danju ni noću. - Tu se sedelo i očekivalo kada će stići lađa, a dešavalo se da stigne i kasno u noći i da odlazi u zoru, pa su ljudi i morali da sede po kafanicama. Tu je bila i državna granica i preko pristaništa je išao i uvoz, odnosno izvoz robe, pa su sve okolne ulice bile zakrčene teretnim kolima. U toj gužvi probijali su se i fijakeri sa putnicima i teška kola sa brdima natovarene robe, tako da je bilo i galame. Duž Velikih stepenica sa obe strana bile su poređane male radnje, jedna do druge, i tu je kao na pristaništu po celu noć bilo prolaznika, uličnih prodavaca, uz galamu kao na Istoku. Ovde su se zapravo sudarali Zapad i Istok i to se osećalo na svakom koraku. Istok se sa mukom povlačio, a uticaj Zapada bio je sve vidljiviji. „Biro“ za poslugu Trajković marljivo beleži kako je na stepenicama bilo i zanatskih radnji, gde su prodavale četke, sita i sveće od voska. One su noću bile zatvorene, ali bi zato ispred njih posedali ulični prodavci i po celu noć nudili svoju robu: pogačice, kobasice, sir... - Ispred jednog lokala bilo je mračno. To je bila neka vrsta kancelarije čuvenog Šandora „cupringera“, koji je držao neku vrstu biroa za poslugu. Već od ranog jutra tu bi se skupljale mlade, zdrave i uredne devojke, Slovakinje, i čekale da se „biro“ otvori i da se upišu u veliku knjigu „gospodina Šandora“, ne bi li na taj način dobile posao u kućama imućnih Beograđana kao posluga. Tu na stepenicama bi se okupilo mnogo devojaka, a bilo je i starijih ljudi, kelnera koji su lutali, tražeći posao. Kasnije bi dolazile nakićene starije gospođe da odaberu poslugu i njih je Šandor dočekivao već na vratima, dozirajući ljubaznost prema rangu, i pokazivao im devojke koje su toga dana pristigle. A na stepenicama je i dalje vrvelo u oba pravca. Piljarice su na velikim obramicama nosile pune korpe zaklane živine, povrća, mlečnih proizvoda i sve to odnosile u varoš da prodaju.NOĆNI ŽIVOT Dok bi na bregu Beograd spavao spokojnim snom, na ulicama su čkiljile slabe svetiljke. Hroničari beleže da je „bilo zazorno u kasne sate videti nekoga na ulicama“. - Na pristaništu i oko Velikih stepenica bilo je puno sveta i tu se bez straha hodalo i noću - piše Trajković. - Mnogi su to koristili, iako nisu ni putovali ni koga sačekivali. Zato su kafane u ovome kraju veoma dobro poslovale. Tako je tu tekao život sve do Prvog svetskog rata, a hroničari se sa setom sećaju tih vremena, kada su Velike stepenice bile „trgovačka žila kucavica“, i „prozorče u svet“. Posle Velikog rata granice su pomerene ka zapadu, pa ovo više nije bio pogranični deo države, a kasnije su došli mostovi, autobuski i automobilski prevoz, i više niko nije sa iščekivanjem gledao kad će uploviti nova lađa u pristanište. Sada je tu turističko pristanište, uz Velike stepenice naređani su prijatni kafei i restorani, a tačno 108 stepenika koliko ih ima od Karađorđeve do platoa ispred Saborne crkve često „ubedi“ prolaznika da sačeka legendarnu „dvojku“, pa da se na lakši način popne do centra grada, nego što su to radili naši preci pre sto godina. MALO STEPENIŠTE Negde na pola puta između Velikog stepeništa i Brankovog mosta nalazi se malo stepenište, ništa jednostavnije za savlađivanje i isto toliko strmo. Ono povezuje Kosančićev venac i mesto gde se nalazi kuća neprevaziđenog Mike Alasa, kao i spomenik koji se nalazi na vrhu. Ove stepenice bile su skraćeni put okružen lagumima koji su nekada služili kao skladišta za robu koja je brodovima stizala u Beograd, ali onaj važniji, trgovački deo, bio je više koncentrisan oko Velikih stepenica. ZABORAVLjENA ZGRADA Neposredno uz Malo stepenšte stoji zdanje koje upečatljivo govori o našem nemaru, ili makar nemoći da se s njim suočimo. Zgrada koja čeka da se sruši sama od sebe već decenijama propada, baš u Karađorđevoj ulici, u kojoj je nekada stanovala elita nekadašnjeg Beograda. Vremena se menjaju, ministri su iz Karađorđeve pobegli na Dedinje, stepenice, bilo velike ili male, sada imaju tek ponekog zabasalog turistu, a ova vremešna dama čeka nimalo dostojanstveno upokojenje.

Nastavak na Večernje novosti...