Izvor: Politika, 17.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saga o Loli
Čovek koji se zvao Četvrtak. Tako bi i mene mnogi mogli da nazovu po ovom naslovu Čestertonovog romana, jer kad god je četvrtkom lepo vreme, eto mene na keju kod restorana "Ušće". Naučio sam još od studentskih dana da tu, u šetnji pored Save, razbijem sve crne misli i rasteretim se svakodnevnih briga.
Tako je bilo i prošlog četvrtka. Pobegao sam na levu obalu Save od velike zapare u gradu. Zagledan u reku i sa mozgom puštenim na otavu, nisam čuo da mi je neko prišao s leđa. Tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kad me je zaskočio, ugledao sam lice doktora Jovanovića, lekara o čijem sam medicinskom umeću odavno pisao.
Eh, pomislih, došao si kao kec na desetku. Danima već tražim stručnog sagovornika za raspravu o radu privatnih klinika i stradanju pacijenata prilikom bezazlenih hirurških intervencija. Nije nam trebalo mnogo da obojica "padnemo u vatru". Svako je potezao svoje argumente.
– Šta ti misliš, da takvih tragičnih slučajeva nema u državnim bolnicama? Toga, bre, ima na kilo, samo se o tome manje piše – reče doktor Jovanović.
– Ako je tako, tim je situacija još tragičnija. O tome ne se ne zna, jer vi ćutite. Vrana vrani oči ne vadi – ljutito mu odgovorih.
– Ne, vala, ne vadi oči nego samo jedni druge povređujemo.
– Kako to "jedni druge povređujemo"? – bih radoznao.
– Pa, eto, desi se da mom generacijskom kolegi i prijatelju uvaženi oftalmolog, baš zbog prijateljske preporuke, i to u državnoj bolnici, tokom operacije ugradi pogrešno veštačko sočivo, sa sasvim drugom dioptrijom. Mojoj mladoj koleginici na porođaju zaborave da izvade trećinu posteljice. Lekarka je dve nedelje krvarila, a njene kolege su joj govorile da to tako mora, sve dok nije otišla kod trećeg ginekologa koji je otkrio uzrok odliva i spasao joj život u poslednjem trenutku – ispriča Jovanović.
– Tako vam i treba kad i vi lekari tražite vezu. Vidim, ne znate gde ćete pre – pokušah da budem zajedljiv.
Doktor Jovanović zaćuta nekoliko trenutaka. Pogleda u nebo, pa u mene. Onda mu se pogled zaustavi na površini reke, duboko uzdahnu i zamoli me da ga ne prekidam u onom što će mi sada ispričati.
– U mom rodnom gradu rasla je jedna Lola, najlepša devojka u nekoliko generacija gimnazijalaca. Svaki momak je maštao da mu ona bude devojka, ali joj niko nije pisao ljubavna pisamca niti smeo da joj se udvara. Svima nam je bilo dovoljno da se nađemo u njenoj blizini i mi smo bili blaženi. Lepa crnka, visoka, mlečnog tena i zvonkog glasa, drugar nad drugarima, bila je autoritet za sve nas. Kad god bi neki momak sa strane došao da upiše srednju školu u našem gradu, znalo se šta ga čeka na korzou. Šampita za šampitom posred glave i po zalizanoj kosi. Dovoljno je bilo samo da jednom, po nečijoj preporuci, taj stranac prošeta korzoom sa Lolom i već je bio naš. Imao je Lolinu zaštitu...
– Čekaj, o čemu ti to zboriš? Šta mi sad ispredaš priču o tamo nekakvoj Loli – ipak ne izdržah da ne prekinem doktora Jovanovića.
On se nije nijednom rečju osvrnuo na moju upadicu. Nastavio je da kazuje.
– Jednog dana doživeli smo šok. Videli smo Lolu u društvu najružnijeg među nama, zapuštenog, rošavog maturanta. Šta je sad ovo? Da li je Lola počela s njim da se zabavlja? Nekome od nas je dala odgovor: "Svi ste mi vi, dragi drugari, gledali kao svoju drugaricu. Niko me nije video kao devojku koja želi da ima momka s kojim će ići u šetnje, na igranku, u bioskop, poslastičarnicu, na korzo. On je skupio hrabrost i direktno me pitao – hoću li da budem njegova devojka. Odmah sam pristala, bez femkanja." Mi ostali smo počeli da se udaramo rukama po glavi. Kako to nekome od nas nije palo na pamet...
– Dobro, de, dokle će da doguraš sa tom sagom o Loli?
– No, to nije dugo trajalo. Lola je maturirala sa odličnim uspehom, upisala i diplomirala prava u Beogradu, našla svoju ljubav, udala se za momka u koga se zaljubila, izrodila decu s njim i... Jednog dana je rešila da u privatnoj klinici u Katanićevoj ulici zatraži pomoć lekara-hirurga, zbog proširenja vena na nogama. Rekli su joj da je to rutinska stvar i da će sve biti u redu. Dali su joj lokalnu anesteziju zbog koje je Lola pala u komu... iz koje nije izašla. Preminula je istoga dana. Naša Lola, lepa Lola, nezaboravna Lola – opet duboko uzdahnu doktor Jovanović. Učini mi se da sam video i suze u njegovim očima.
Obojica zaćutasmo. Kao da smo njegovoj, njihovoj, a sada i mojoj Loli, odavali poštu. On se diže sa mermernog stepeništa na kojem smo do tada sedeli i reče da ga sačekam, da iz restorana gde je bio na poslovnom ručku donese novine. Možda nisam stigao da ih prelistam i zapazim jednu vest. Zaista se brzo vrati. Okrenu mi stranicu koju je želeo da mi pokaže. U vrhu, na dva stupca, bila je štampana agencijska vest sa naslovom "Obeštećenje za porodice stradalih." Doktor se pozdravi sa mnom i vrati se u restoran.
"Ministarstvo zdravlja juče je donelo odluku da se zatvore sve privatne klinike u kojima su se dogodile hirurške intervencije sa smrtnim ishodom, do čega je došlo zbog nestručnosti osoblja, nehaja, neodgovornosti zaposlenih i neprikladnih uslova za operacije. Više lekara je pritvoreno i protiv njih su podnete krivične prijave, a oduzete su im i dozvole za rad. Ubuduće sve hirurške intervencije visokog rizika, kao što su operacija čukljeva, proširenje vena, uklanjanje akni, katarakte ili benignih mladeža, obavljaće se u državnim bolnicama. Privatne klinike su dobile pravo da mogu obavljati isključivo operacije niskog rizika, kao što su hirurške intervencije na srcu ili na mozgu. Porodice stradalih pacijenata biće obeštećene visokim novčanim iznosima zbog tragičnog gubitka najmilijih", pročitah rečenice koje su bile podvučene crvenom olovkom.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 17.06.2007.]
