Izvor: Blic, 16.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rođendanski poklon spreman 11 godina
San svakog deteta je da za 18. rođendan od roditelja na poklon dobije automobil, a ja sam na dan punoletstva dobila dve sasvim neobične „bube". Jedna je bila slatka u obliku torte, a drugu je moj tata pravio punih jedanaest godina, i od obične napravio „bubu" kabriolet kakvu nema niko na svetu - priča dvadesetpetogodišnja Irena Stanković iz Beograda.
Irenina „buba" je kupljena 1989. godine, u vreme kad je ona polazila u prvi razred osnovne škole. Vladan, njen tata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pazario je od jedne doktorke koja je stanovala blizu njegovog posla.
Auto oblepljen tapetama
- U to vreme nisam imao automobil, a kola su mi bila jako potrebna. Ipak, kada sam „bubu" dovezao kući, na pamet mi je pala ideja da bih od nje mogao da napravim kabriolet. Nisam dugo razmišljao. Naprosto „buba kabrio" je oduvek bila moj san u kome bih uživao sa svojom porodicom- priča Vladan.
Zato je odmah pristupio na posao. „Bubu" je parkirao u dvorište i doneo sav potreban materijal. U mladosti je radio kao autoelektričar, tako da je znao šta treba da radi. Tako je „buba" brzo bila oblepljena tapetama. Iako je znao da ako pogreši sve može da baci, ipak je na tapetama makazama isekao željeni oblik, i po skici na automobilu olovkom iscrtao trag kako bi znao kuda treba da reže lim. Kad je počeo rad sa brusilicom povratka više nije bilo.
- Tada sam počeo posao koji je sa prekidima trajao punih jedanaest godina. U to vreme delove za „bubu" mogli ste pronaći samo na otpadima, tako da je i ono što se moglo pronaći mahom bilo trulo. A ja sam želeo da napravim automobil koji će izgledati kao da je tek izašao iz fabrike. Vremenom su počele i sankcije, tako da mi je i finansijski faktor znatno otežao rad. Međutim ideja i ljubav prema započetom nisu jenjali. Odlučio sam da budem strpljiv, pa kad se završi - priča Vladan.
Svaki deo automobila, Vladan je ručno skidao, čistio i ponovo vraćao na mesto. Iako je automobil proizveden 1972. godine, iznenadio se, jer je na mnogim delovima pronašao utisnut kukasti krst, simbol Hitlerove Nemačke.
- Želeo sam da napravim automobil kakav niko nema, a pri tom da bude tako kvalitetan da može da traje. Pravljenje ovakvih automobila je hobi za bogate ljude, a ja nikad nisam dozvolio da zbog automobila moja porodica trpi. Znači dok ima para radi se, a kad one nestanu, „buba" je na čekanju - priča Vladan i dodaje da je od svake plate za „bubu" odvajao novac barem za jedan šraf.
Iako je većina nabavljenih delova bila polovna, ponešto je nabavljeno i novo. Tako su krila za „bubu" stigla iz Nemačke, a široke felne i gume dovezene su čak iz Amerike. Sedišta u „bubi" su prerađena sedišta iz „renoa", a motor je urađen tako da je svaki njegov deo plastificiran.
- Na nagovor pokojnog kuma, Peđe Markovića, otišao sam na Mašinski fakultet i zatražio atest. Svi su došli da je vide i bili oduševljeni kako izgleda. Ipak imali su jednu zamerku, jer je „rolbar" bio prenisko postavljen. Kad sam grešku ispravio odmah sam dobio atest - priča Vladan.
Strahuju od lopova
Tada je kaže odlučio da „bubu" pokloni kćerki za rođendan.
- Supruga i ja otišli smo u jednu poslastičarnicu i tražili da nam naprave tortu u obliku naše „bube". Irena je sa društvom rođendan slavila na jednom splavu i nije znala šta joj se sprema - kaže Vladan, a Irena dodaje kako nikad neće zaboraviti taj dan.
- Znala sam da će „buba" jednog dana biti moja, ali ne da ću je dobiti za punoletstvo. Kad je tata stigao na splav noseći tortu, svi drugari su aplaudirali, a kad mi je predao ključeve suza je bilo na sve starne, naravno radosnica - priseća se Irena.
-Njeni drugari su se svaki dan okupljali ispred garaže da vide dokle su radovi stigli. Stalno su joj govorili „Tvoj ćale je car, ali kad će završiti auto, pa da se svo provozamo". Zbog njih sam ga završio i dao ga njoj da se vozikaju - kaže Vladan.
Od tada je prošlo sedam godina, međutim Irena još uvek ne sme sama da vozi svoj automobil. Kaže strah je zbog toga što još uvek nije postala vešt vozač, ali i zbog toga da je neko zbog „bube" ne napadne, jer je njen automobil jedinstven na svetu.
-Tokom nedelje tata je zbog službenih obaveza stalno odsutan. Zato kada dođe vikend, Stefan, tata i ja stavimo šeširiće na glavu i krenemo u vožnju po gradu.Već smo navikli da nam svi sviraju i da nas slikaju. Svi se oduševe kad vide moj auto - kaže Irena.
Iako ga za sada voze samo po Beogradu, Stankovići kažu da im je želja da jednoga dana sa svojom „bubom" obiđu Italiju i Azurnu obalu.
U planu još jedna „buba"
Vladan ima u planu da napravi još jednu „bubu", koja će biti u sportskoj varijanti.
- Sad je red na Stefana, mog sina. Već imam ideju kako treba da izgleda. Znam će biti niska, crna i „kratka", koja će biti napravljena za dvoje. Nadam se da će ovaj posao biti kraći, jer će valjda biti više novca, a i ako ga ne bude, Stefanu je tek 11 godina tako da ima dovoljno vremena do njegovog punoletstva - kaže Vladan.
Nije na prodaju
Iako imaju mnogo ponuda, „bubu" ne žele da prodaju.
- Novinar RTS Miloš Tanasković bio je toliko uporan da je kupi, pa je jedno vreme stalno navraćao. Iz tih njegovih poseta rodilo se jedno lepo prijateljstvo, pa nas je jedne zime pozvao da sa „bubom" učestvujemo u njegovoj emisiji. Kako na autu nema krova, vožnja do Košutnjaka zbog hladnoće bila je jedno od onih koja se pamti do kraja života. Iako smo se dobro umotali, dobrano smo se smrzli. Emisija na kraju nije ni snimljena, jer je u studiju nestalo struje - priča kroz smeh Vladan.
